Održavanje visokih nedeljnih nivoa fizičke aktivnosti umerenog do snažnog intenziteta povezano je sa manjim rizikom od razvoja hronične bolesti bubrega kod gojaznih/gojaznih osoba sa dijabetesom tipa 2, pokazalo je istraživanje objavljeno na internetu u British Journal of Sports Medicine.
Ali povećanje nedeljnog broja za nešto više od sat vremena povezano je sa smanjenjem rizika od 33%, sa efektima koji su očigledni za napade koji traju duže ili manje od 10 minuta u isto vreme, pokazuju nalazi.
Dijabetes je vodeći uzrok hronične bolesti bubrega i čini 30-50% svih takvih slučajeva. Dijabetes plus hronična bolest bubrega je povezana sa 10 ili većim povećanjem rizika od smrti od bilo kog uzroka u poređenju sa samim dijabetesom, ističu istraživači.
Kratkoročno, dokazi pokazuju da vežbanje poboljšava funkciju bubrega kod ljudi sa dijabetesom tipa 2, ali nije jasno koje bi koristi mogle biti dugoročno, ili da li su one kumulativne i/ili zavise od dužine sesije, kažu istraživači.
Da bi istražili, uradili su sekundarnu analizu podataka iz suđenja US Look AHEAD. Ovo je bilo multicentrično, randomizovano kontrolisano ispitivanje koje je upoređivalo kardiovaskularne ishode intenzivne intervencije u načinu života sa standardnom podrškom za dijabetes i obrazovanjem kod 5.145 odraslih osoba sa prekomernom težinom/gojaznošću sa dijabetesom tipa 2.
Trenutna analiza bila je ograničena na studiju praćenja aktivnosti koja je sprovedena na 8 od 16 lokacija za ispitivanje, uključujući 1.746 učesnika Look AHEAD sa prosečnom starošću od 58 godina. Više od polovine (59%; 1.025) bile su žene.
Nivoi umerene do snažne fizičke aktivnosti mereni su na početku studije, zatim 1, 4 i 8 godina kasnije, korišćenjem uređaja za praćenje aktivnosti da bi se procenio potencijalni uticaj na progresiju u hroničnu bubrežnu ili završnu fazu bolesti.
Hronična bolest bubrega je definisana kao pogoršanje od najmanje 30% procenjene brzine glomerularne filtracije (eGFR) – brzine kojom bubrezi uklanjaju otpad i višak vode iz krvi da bi napravili urin – na manje od 60 ml/min.
Prosečan ukupan nedeljni broj umerene do snažne fizičke aktivnosti bio je 329 minuta; iznos akumuliran u napadima kraćim od 10 minuta, 267; a iznos akumuliran u napadima od 10 ili više bio je 41.
Tokom prosečnog perioda praćenja od 12 godina, oko 1 od 3 (567) učesnika je napredovao do hronične bolesti bubrega.
Oni koji su imali najumereniju do intenzivnu fizičku aktivnost svake nedelje od 329 do 469 minuta imali su značajno manje šanse da napreduju u hroničnu bolest bubrega od onih koji su radili najmanje – ispod 220 minuta.
Sve u svemu, viši kumulativni nedeljni prosek bio je povezan sa 9% manjim rizikom na svakih 100 minuta, i sa 19% manjim rizikom ako se postigne u napadima koji traju najmanje 10 minuta u isto vreme.
Povećanje nedeljnog broja za najmanje sat (63 min +) tokom prve 4 godine studije bilo je povezano sa 33% manjim rizikom u poređenju sa najvećim zabeleženim smanjenjem od 198 minuta nedeljno.
A među nedeljnim „poboljšivačima“, primećen je manji rizik od progresije za napade fizičke aktivnosti koji su trajali i iznad i ispod 10 minuta, pokazali su nalazi.
Ovo je opservaciona studija i kao takva ne može utvrditi uzrok. Istraživači takođe priznaju da su učesnici studije bili visoko motivisani, tako da možda nisu generalno reprezentativni za osobe sa prekomernom težinom/gojaznošću sa dijabetesom.
