Bivši ambasador SAD u Srbiji Vilijam Montgomeri izjavio je danas da mu nije jasno zašto Zapad nije upotrebio jače mere da spreči Kurtija, poput obustavljanja svake pomoći.
On je u autorskom tekstu za Tanjug o aktuelnoj situaciji na Kosovu i Metohiji istakao da je „problem za Srbiju što na Zapadu i u SAD ima mnogo vatrenih pristalica pune nezavisnosti Kosova i koji se trude da Srbiju naslikaju kao agresora, pretnju Balkanu“.
Istakao je i da Srbija može da nastavi da raste, da povećava prihod po glavi stanovnika, zaposlenost i strane investicije uprkos Kurtijevim aktima, ali i da je „kosovska Albanija“ dugoročno osuđena na propast, zemlja trećeg sveta, osim ako i dok ne dođe do stvarnog pomirenja sa Srbijom.
Montgomerijev tekst prenosimo u celosti:Posmatrao sam situaciju u Srbiji i autonomnoj pokrajini Kosovo od 1975. godine. Gledao sam kako se situacija veoma dramatično menja.
Moj lični angažman počeo je kada sam došao u Beograd 2000. godine da ponovo uspostavim diplomatske odnose i da radim sa novoformiranom vladom. Ono što mi je vrlo brzo postalo jasno jeste da je pad Miloševića daleko manje posledica bilo koje njegove političke odluke, već mnogo više produženog pada ekonomske situacije i nade da će nova vlada brzo dobiti veću ekonomsku pomoć sa Zapada. Ovaj kritični nesporazum se u velikoj meri javlja čak i 20 ili više godina kasnije.
Kada je sklopljen sporazum o okončanju kampanje bombardovanja i dovođenju zapadnih mirovnih snaga, dato je nekoliko obećanja i donete su odluke.
Među njima je bila i Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN, koja je priznala suverenitet Jugoslavije i takođe predviđala eventualni povratak srpskih snaga bezbednosti koje bi štitile srpske kulturne i verske objekte na Kosovu.
Takođe smo imali čvrstu politiku kojom se vladi Kosova brani da formira bilo kakvu vojsku, plašeći se da će je u potpunosti popuniti bivši pripadnici OVK.
Takođe smo ohrabrivali vladu Kosova da pomogne da se olakša vraćanje domova izbeglim Srbima.
U prve dve godine mog mandata na mestu ambasadora stvari su bile prilično mirne. Tada su počeli da se pozivaju na nezavisnost, na rešavanje neizvesnog statusa Kosova. Zamislio sam i da su ljudi na višim funkcijama u Vladi SAD prihvatili slogan „Standardi pre statusa“.
Drugim rečima, morali smo da uspostavimo konkretne korake mere napretka ka pomirenju. Očekivalo se da će to uključivati stvari kao što su procenat srpskih izbeglica vraćenih u svoje kuće na Kosovu, specifične mere slobode kretanja, procenat Srba zaposlenih u svim institucijama kosovske vlade i tako dalje.
Ubedio sam (tadašnjeg predsednika Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju) Nebojšu Čovića da učestvuje u ovom procesu i on je to učinio.
Pripremio je spisak predloženih mera. Posle izvesnog ubeđivanja, zapadni šef komisije za „Standardi pre statusa“ došao je u Beograd i sastao se sa mnom i Čovićem.
Bio je izuzetno grub i arogantan. On je svoje izlaganje započeo izjavom da Srbija nije imala nikakvu ulogu u tom procesu i da ne želi ni da vidi Čovićevu listu. Ovo pitanje, rekao je on, u nadležnosti je grupe zemalja koje nadgledaju proces i institucijama Vlade Kosova.
Tada se ispostavilo da je proces bio totalna laž. Uslovi koji su postavljeni mogli su lako da se ispune. Odluka koju su donele ne UN, već same zemlje koje su bombardovale Jugoslaviju je da je Kosovo nezavisno. Oni su pokrenuli masovnu kampanju za priznanje Kosova. Zanimljivo je s tim u vezi da neke članice NATO-a i EU do danas to nisu učinile.
U svakom slučaju, nakon sticanja nezavisnosti, nova kosovska vlada uspostavila je politiku da se stara pravila više ne primenjuju, jer je bila nezavisna država slobodna da sama donosi sve izbore. Veliki su osnivali vojsku. Zapad ne samo da je to dozvolio, već je, kao što znate, sada čak i u procesu prodaje oružja.
Sledeća faza, koja je imala stvarni potencijal za napredak, bili su pregovori kosovskih vlasti i Srbije predvođeni Briselom. Postignuti su sporazumi o nekoliko pitanja, jer je izgledalo da je to način da se dođe do pomirenja koje će doneti stabilnost u regionu. Međutim, nije trebalo da bude.
Pod direktnom kontrolom Kurtija, strana kosovskih Albanaca je odbila da sprovede u potpunosti dogovorenu „Zajednicu srpskih opština“. Najgluplje u tom odbijanju je to što bi osnivanje ZSO dovelo do regulisanja odnosa između tih opština i Srbije i obezbedilo transparentnost u svim takvim poslovima, a ne netransparentan način na koji se sada radi.
Dakle, bilo je u interesu kosovskih Albanaca da se to dogodi. Kurti je tada započeo seriju provokacija namerno osmišljenih da natera Srbiju da preterano reaguje. Oni su uključivali nametanje carina na srpsku robu, neregularne lokalne izbore na kojima su srpski lideri nasilno uklonjeni i zamenjeni kosovskim Albancima, što je izazvalo probleme sa registarskim tablicama, a sada jednostrano proglasilo da se srpski dinar više ne može koristiti na Kosovu. Ono čemu se očajnički nada je da će srpska vlada ili pojedini kosovski Srbi preterano reagovati.
Ono što mi je nejasno jeste zašto Zapad nije upotrebio jače mere da spreči Kurtija od ovih dela.
Postoje razne mere koje bismo mogli da preduzmemo kada bismo mi i Zapad imali volje. Muka mi je do smrti od beskrajnih poziva na dijalog koji traju više od 20 godina.
To nije i neće uspeti sve dok Kurti ne poveruje da njegov stav i stav „kosovske Albanije“ uopšte nisu ozbiljno ugroženi akcijama koje preduzima.
Mogli bismo da zaustavimo svaku pomoć i pomoć vojsci Kosova, reći Kurtiju da više ne podržavamo napore Kosova za priznavanje dok on ne promeni svoj način. Možemo da prekinemo svaku pomoć Kosovu. Kurtiju bi trebalo vrlo malo vremena da promeni svoj stav kada shvati ozbiljnost naših postupaka i volju da ih nastavimo.
Problem za Srbiju je što na Zapadu, a svakako i u SAD, ima mnogo vatrenih pristalica pune nezavisnosti Kosova.
Najbolji način da prevagnu i prilagode Kurtiju jeste da Srbiju naslikaju kao agresora, pretnju Balkanu. I upravo to pokušavaju da urade. Daju sve od sebe da ponovo stvore situaciju za koju mogu da tvrde da liči na Srbiju 1999-2000.
Ali ovo nije 2000-ta na mnogo, mnogo načina.
Dakle, to neće profunkcionisati sve dok vaša vlada ima živaca, opire se pozivima da preduzme silne mere i strpljivo insistira na primeni prethodnih sporazuma pre nego što primeni nove.
Srbija može da nastavi da raste, da povećava prihod po glavi stanovnika, povećava zaposlenost i strane investicije uprkos ovim Kurtijevim aktima.
Ali „kosovska Albanija“ je dugoročno osuđena na propast, zemlja trećeg sveta, osim ako i dok ne dođe do stvarnog pomirenja sa Srbijom. To je istina.
