Imuni sistem ima za cilj da nas zaštiti od vanzemaljskih osvajača poput bakterija i parazita, kao i od preuzimanja virusa i kancerogenih mutacija poput zombija.
Koliko god da smo zahvalni na ovom zaštitnom sistemu, za neke on može postati malo revniji, postajući toliko hiperbudan da napada tkiva sopstvenog tela. Sa stanjima kao što su dijabetes tipa 1, reumatoidni artritis, lupus i multipla skleroza u svojim redovima, autoimuna bolest je treća najrasprostranjenija kategorija bolesti, nadmašena samo kod raka i bolesti srca.
Takvi poremećaji imunološkog sistema takođe nesrazmerno pogađaju žene. U SAD, četiri od svakih pet autoimunih pacijenata su žene.
Novo istraživanje je pokazalo da se ovo može pratiti do interakcije između dva X hromozoma kod ljudi koji imaju par, pretežno cisrodnih žena.
Kada su dostupna dva X hromozoma, ćelija može da koristi samo informacije od jednog ili stvari postanu malo neuredne.
Da bi se izbegla dupliranja ekspresije gena vezanih za X, jedan X hromozom je nasumično „utišan“. Dugi nizovi RNK zvani Xist i njihovi pomoćni proteini obavijaju prigušeni hromozom, sprečavajući ga da pokuša bilo kakvu vožnju na zadnjem sedištu. Pošto ćelije sa XY hromozomima nemaju taj dodatni genetski materijal, one uopšte ne proizvode Xist.
Nova studija, koju su vodili istraživači sa Stanforda, otkriva da je nekoliko proteina koje Xist regrutuje da pomognu u utišavanju hromozoma autoantigeni. Kod autoimunih bolesti, autoantigeni su ono što aktivira alarm imunološkog sistema, pokrećući ga da napadne telo koje treba da brani.
Istraživači su pokazali da je ovaj molekularni kompleks glavni pokretač autoimunosti, što može objasniti zašto su žene sklonije razvoju ove vrste bolesti.
„Kao praktičan lekar, vidim mnogo pacijenata sa lupusom i sklerodermom, jer se ti autoimuni poremećaji manifestuju na koži“, kaže genetičar sa Stanforda i stručnjak za dermatologiju Hauard Čeng. „Velika većina ovih pacijenata su žene.“
Iako je ovo istraživanje podstaknuto zabrinjavajućom statistikom za žene, nalazi mogu biti relevantni za svakoga sa dva X hromozoma, uključujući trans osobe i one sa određenim interseksualnim stanjima kao što je Klinefelterov sindrom, čiji su hromozomi XXY.
Istraživači su testirali šta se dešava kada se gen Xist ubaci u dva različita soja muških miševa – jedan soj koji je podložan autoimunim simptomima sličnim lupusu, a drugi soj otporan na njega.
Ovo im je omogućilo da ispitaju kako imuni sistem reaguje na Xist kada postoji samo jedan X hromozom, dok su eliminisali druge faktore koji bi mogli biti odgovorni za visoke stope autoimunosti kod cis žena, kao što su ženski hormoni ili slučajna proizvodnja proteina iz drugog X hromozoma koji trebalo je ućutkati.
Obično, mužjaci iz osetljivog soja miševa razvijaju autoimunost nalik lupusu po mnogo nižoj stopi od njihovih ženskih kolega. Ali kada je umetnuti Xist gen aktiviran, počele su da razvijaju stanje sličnom brzinom kao kod podložnih ženki, i po mnogo većoj stopi od muškaraca koji nisu projektovani da proizvode proteinski kompleks.
Među muškim miševima otpornim na autoimunu bolest, aktiviranje Xist-a nije bilo dovoljno da razviju autoimunu bolest. U ovom soju, čak su i ženke daleko manje sklone.
Ovo sugeriše da dok dvostruki X hromozomi stavljaju ljude u veći rizik od razvoja autoimunosti, to je verovatno slučaj samo ako imaju drugu postojeću genetsku predispoziciju.
Iako mnogi ljudi mogu biti predisponirani na autoimunu bolest, ovaj eksperiment pokazuje da Xist proteini izgleda da povećavaju rizik da se stanje „upali“.
Čang primećuje da su ova ograničenja autoimunosti srećna, jer bi inače svi ljudi sa dva X hromozoma mogli biti podložniji od onih sa samo jednim.
„Već nekoliko decenija koristili smo mušku ćelijsku liniju kao referentni standard“, kaže Čang.
„Ta muška ćelijska linija nije proizvela Xist i Xist/protein/DNK komplekse, niti su druge ćelije korišćene od tada za test. Dakle, sva anti-Xist-kompleks antitela ženskog pacijenta – ogroman izvor autoimune osetljivosti žena – nestaju neviđeno“.
Ovo istraživanje je objavljeno u Cell.
