Prve četiri godine ljudskog života su kritične za razvoj jezika, a ipak je brzina kojom deca uče da govore veoma promenljiva.
Većina dece sa 18 meseci izgovara pojedinačne reči i napreduje do fraza i rečenica oko dva ili tri, ali druga ćaskaju mnogo ranije.
Psiholog Elika Bergelson sa Univerziteta Harvard godinama se pita šta individualne razlike dovode do ovog spektra sposobnosti.
Njena nedavna opservaciona studija na ovu temu sada je pokazala iznenađujuće rezultate.
Upisavši 1.001 dete mlađe od četiri godine, ona i međunarodni tim psihologa bili su iznenađeni kada nisu pronašli vezu između toga koliko je dete izgovaralo tokom dana i njegovog pola, socioekonomskog statusa ili nivoa izloženosti više jezika.
Umesto toga, eksperimentatori su otkrili da su najbrbljavija deca u globalnoj studiji bila ona koja su imala tendenciju da čuju više govora odraslih, zajedno sa godinama i kliničkim faktorima kao što su nedonoščad ili disleksija.
„Sporiji razvoj jezika se često pripisuje roditeljima iz nižeg socioekonomskog porekla koji daju manje doprinosa svojoj deci (gledano iz zapadnocentrične perspektive srednje klase), što dovodi do poziva na intervencije u ponašanju koje imaju za cilj da ga povećaju“, pišu Bergelson i kolege. .
„Zagovornici takvih intervencija mogli bi istaći našu povezanost između govora odraslih i govora dece; kritičari bi umesto toga mogli da podvuku naš nalaz da socioekonomski status nije bio značajan u našim glavnim analizama niti u svakoj drugoj reanalizi koju smo pokušali.
Potrebno je više studija da bi se utvrdilo koje je tumačenje ispravno.
Rezultati studije ne mogu otkriti zašto su dečiji govor i razgovor odraslih toliko isprepleteni, ali postoji nekoliko mogućih objašnjenja. Deca koja proizvode više govora mogu izazvati više govora kod odraslih, ili može biti da pričljivije okruženje promoviše više govora među decom.
Poslednji scenario bi ukazao na to da bi se navođenje odraslih da više pričaju o svojoj deci moglo pokazati korisnim.
Bergelsonovo istraživanje obuhvata 12 zemalja i 43 jezika, i obuhvata regionalne i urbane oblasti.
Zvuk za studiju je prikupljen preko nosivih diktafona, koji su postavljeni na decu različitih faza razvoja i sposobnosti uzrasta od dva meseca do četiri godine.
Koristeći mašinsko učenje kako bi pregledali više od 40.000 sati snimaka, Bergelson i njene kolege su testirale različite faktore koji mogu uticati na to koliko često i koliko rano dete brblja ili izgovara slogove, reči ili rečenice.
Na kraju, tim nije pronašao ubedljivu vezu između toga koliko je vokalizacija dete napravilo dnevno i njegovog pola ili socioekonomskog statusa (kako je određeno nivoom obrazovanja njihove majke).
Umesto toga, rezultati otkrivaju da deca mlađa od četiri godine proizvode oko 66 više vokalizacija na sat sa svakom godinom razvoja.
To je i očekivano, budući da je starost usko povezana sa kognitivnim razvojem, ali je postojao još jedan faktor koji je takođe pokazao iznenađujuće snažan efekat: deca koja su čula odrasle kako više pričaju, sama su više govorila.
U proseku, na svakih 100 vokalizacija odraslih koje dete čuje u roku od sat vremena, to dete proizvede još 27 vokalizacija.
Ovaj efekat „razgovora odraslih“ rastao je za 16 vokalizacija sa svakom godinom razvoja deteta.
Da bi se značaj tog efekta stavio u perspektivu, deca u studiji koja su pokazala nenormativni razvoj jezika, poput disleksije, proizvela su 20 manje vokalizacija na sat u poređenju sa svojim vršnjacima. Svake godine taj jaz se povećavao za oko 8 vokalizacija na sat.
Trenutna studija je brojala samo zvukove koji su se proizvodili tokom dana, što znači da nije ispitivala sofisticiranost jezika koji koriste deca.
Kao rezultat toga, socioekonomski ili rodni faktori i dalje mogu uticati na neke elemente jezičkog razvoja koji su zanemareni u ovoj studiji.
Deca koja su odrasla u višim socioekonomskim domaćinstvima, na primer, mogla bi da imaju roditelje koji bi im čitali više, što bi možda povećalo njihov rečnik ili razvoj gramatike.
Bergelson priznaje da je njena nedavna studija imala „grubozrnat“ pristup koji može propustiti neke finije detalje.
„To je procena algoritma koliko govora dete čuje ili proizvodi“, rekla je ona Kristi DeSmit iz Harvard gazeta.
„Ali mislim da je to komplementaran pristup onome što je inače veoma, veoma dugotrajan posao koji ograničava uzorke.“
Studija je objavljena u PNAS-u.
