Ceo savremeni život deli robustan, izdržljiv, efikasan sistem isprepletenih hemikalija koje se same šire. Ovaj sistem mora da je nastao iz jednostavnijeg, manje efikasnog, delikatnijeg. Ali šta je to bio sistem i zašto se pojavio na, od svih mesta, planeti Zemlji?
Ovo je centralno pitanje abiogeneze, generisanja života iz ne-života. Još nemamo odgovor na to pitanje, ali imamo kolekciju radoznalih tragova i briljantnih hipoteza koje bi nas mogle odvesti u pravom smeru.
Prvo, hemija. Svi proteini na Zemlji su napravljeni od samo 22 aminokiseline. Te aminokiseline zahtevaju obilne količine organskih molekula — najosnovnijih građevinskih blokova života. Astronomi su otkrili organske molekule, pa čak i neke aminokiseline, razbacane po svemiru, od dubina međuzvezdanih gasnih oblaka do krhkih meteoroida koji lutaju Sunčevim sistemom.
Dakle, prirodno je pretpostaviti da je naša planeta, kako se spajala iz vrtloga koji je okruživao naše dete Sunce, rođena sa pravim sastojcima… ali sigurno nisu mogli da prežive početno formiranje naše planete, kada je još uvek bila rastopljena od bezbrojnih kolizije koje dovode do njegovog razvoja.
Umesto toga, ova organska jedinjenja mora da su nam dostavljena mnogo nakon što se planeta ohladila i učvrstila. Astronomi veruju da je prvih nekoliko miliona godina u Sunčevom sistemu bilo prilično neprijateljsko vreme. Čak i nakon što je protoplanetarni disk oko Sunca ispario i osam glavnih planeta sistema izašlo kao pobednik nad svojim rivalima, fragmenti i krhotine su i dalje bile zatrpane orbitalnim stazama. Udar nakon udara pogodio je svaku od planeta, sa novim krugovima izazvanim gravitacionim preuređivanjem džinovskih spoljašnjih svetova dok su se slagali u stabilne, trajne konfiguracije.
Ožiljke tog mladalačkog nasilja vidimo i danas, vidljive na sterilnim vakuumskim površinama Meseca i Merkura.
Ali u tom nasilju došla je šansa za život. Slatka voda, isporučena bezbrojnim udarima kometa, nadoknadila je ono što je Zemlja izgubila tokom svog rastopljenog stanja. A sa tom vodom, organska jedinjenja su padala na površinu. I ovde vidimo još jedno delikatno balansiranje. Da je Zemlja bila pogođena premalo puta, možda ne bismo bili dovoljno bogati molekularnim resursima da započnemo uspon u život. Međutim, da ih je došlo previše, uporna toplota udara bi proključala naše okeane i poslala bi se svaki nastali život raspršio u međuplanetarni prostor.
Imali smo sreće. Negde je život stekao uporište. Najraniji nesporni fosilni dokazi o životu postavljaju sat već pre 3,5 milijardi godina. Sve više spekulativnih dokaza – opet, ovaj rad postaje izuzetno težak što dalje u prošlost zavirujemo, jer se najraniji život nije mnogo razlikovao od neživih hemijskih reakcija koje su mu prethodile, tako da je teško reći da li je neki molekularni otisak u stena je fosil živog bića ili samo neka manifestacija egzotične hemije, i ako uopšte postoji razlika između njih – sugeriše da je život počeo pre 4,5 milijardi godina. Samo to je iznenađujuće, s obzirom na paklene uslove koje je naša planeta iskusila u to vreme, a neki naučnici tvrde da naš svet nije bio ni nastanjen sve do nekih 500 miliona godina kasnije.
Ali negde, na nekom tihom mestu, dogodila se magija. Slučajna grupa molekula i hemijskih reakcija počela je da skladišti informacije, počela da se samoreplicira i počela da katalizira reakcije. Neki biolozi sumnjaju da su to bili hidrotermalni otvori dubokog mora, koji izbacuju organski bogate molekule u svoju okolinu. Ili je to možda bilo u plimnim bazenima, koji su obezbedili prirodni ritam koji bi se pretvorio u cikluse života. Ili možda topli izvori, ili čak pod zemljom.
Možda se to dogodilo više puta i na više načina, ali se iz svih dostupnih dokaza čini da je život nastao čim je mogao nastati.
