Nova međunarodna studija koju je vodio Univerzitet u Mičigenu otkriva da voće i povrće koje se uzgaja na urbanim farmama i baštama ima ugljenični otisak koji je u proseku šest puta veći od konvencionalno uzgajanih proizvoda.
Međutim, nekoliko usjeva uzgojenih u gradu bilo je jednako ili bolje od konvencionalne poljoprivrede pod određenim uslovima. Paradajz uzgajan u zemljištu urbanih parcela na otvorenom imao je niži intenzitet ugljenika od paradajza uzgajanog u konvencionalnim plastenicima, dok je razlika u emisiji između konvencionalne i urbane poljoprivrede nestala za useve koje se prevoze vazdušnim putem kao što je špargla.
„Izuzeci koje je otkrila naša studija sugerišu da praktičari urbane poljoprivrede mogu da smanje uticaj na klimu gajenjem useva koji se obično uzgajaju u staklenicima ili se prevoze vazdušnim putem, pored promena u dizajnu i upravljanju lokacijama“, rekao je ko-voditelj studije Džejson. Haves, student doktorskih studija na U-M školi za životnu sredinu i održivost.
„Urbana poljoprivreda nudi niz društvenih, nutritivnih i ekoloških beneficija zasnovanih na mestu, što je čini privlačnom karakteristikom budućih održivih gradova. Ovaj rad osvetljava načine da se osigura da urbana poljoprivreda koristi klimi, kao i ljudima i mestima služi.“
Urbana poljoprivreda, praksa poljoprivrede u granicama grada, postaje sve popularnija širom sveta i reklamira se kao način da se gradovi i urbani sistemi hrane postanu održiviji. Prema nekim procenama, između 20% i 30% globalnog urbanog stanovništva bavi se nekim oblikom urbane poljoprivrede.
Uprkos snažnim dokazima o društvenim i nutritivnim prednostima urbane poljoprivrede, njen ugljični otisak ostaje nedovoljno istražen. Većina prethodno objavljenih studija fokusirala se na visokotehnološke, energetski intenzivne oblike UA—kao što su vertikalne farme i staklenici na krovu—iako je velika većina urbanih farmi izrazito niskotehnološka: usevi koji se uzgajaju u zemljištu na otvorenim parcelama.
Studija, objavljena u časopisu Nature Cities, imala je za cilj da popuni neke od praznina u znanju upoređujući ugljenične otiske hrane proizvedene na niskotehnološkim gradskim poljoprivrednim lokacijama sa konvencionalnim usevima. Koristio je podatke sa 73 urbane farme i bašte u pet zemalja i predstavlja najveću objavljenu studiju za upoređivanje ugljeničnih otisaka urbane i konvencionalne poljoprivrede.
Analizirana su tri tipa urbanih poljoprivrednih lokaliteta: urbana gazdinstva (profesionalno upravljane i fokusirane na proizvodnju hrane), individualne bašte (male parcele kojima upravljaju sami baštovani) i kolektivne bašte (zajednički prostori kojima upravljaju grupe baštovana).
Za svaku lokaciju, istraživači su izračunali emisije gasova staklene bašte koje menjaju klimu povezane sa materijalima i aktivnostima na farmi tokom životnog veka farme. Emisije, izražene u kilogramima ekvivalenta ugljen-dioksida po porciji hrane, zatim su upoređene sa hranom proizvedenom konvencionalnim metodama.
U proseku, hrana proizvedena kroz urbanu poljoprivredu emitovala je 0,42 kilograma ekvivalenta ugljen-dioksida po porciji, šest puta više od 0,07 kg CO 2 e po porciji konvencionalno uzgojenih proizvoda.
„Procenom stvarnih inputa i rezultata na lokacijama za urbanu poljoprivredu, uspeli smo da dodelimo uticaj klimatskih promena svakoj porciji proizvoda“, rekao je ko-voditelj studije Benjamin Goldstein, docent na U-M školi za životnu sredinu i održivost. „Ovaj skup podataka otkriva da urbana poljoprivreda ima veće emisije ugljenika po porciji voća ili povrća od konvencionalne poljoprivrede – sa nekoliko izuzetaka.“
Džošua Njuel, profesor i ko-direktor Centra za održive sisteme u SEAS-u, vodio je deo projekta na Univerzitetu u Mičigenu. Istraživači U-M formirali su međunarodni tim saradnika sa univerziteta u blizini različitih lokacija za uzgoj hrane. Deset od tih saradnika su koautori studije Nature Cities.
Poljoprivrednici i baštovani na gradskim poljoprivrednim lokacijama u Francuskoj, Nemačkoj, Poljskoj, Ujedinjenom Kraljevstvu i Sjedinjenim Državama su angažovani kao građani naučnici i koristili su dnevne unose u dnevniku za beleženje unosa i žetve sa svojih lokacija za uzgoj hrane tokom sezone 2019.
Inputi za urbana poljoprivredna mesta su podeljeni u tri glavne kategorije: infrastruktura (kao što su podignuti kreveti u kojima se uzgaja hrana ili putevi između parcela), zalihe (uključujući kompost, đubrivo, tkanine za blokiranje korova i benzin za mašine) i navodnjavanje voda.
„Većinu klimatskih uticaja na urbane farme pokreću materijali koji se koriste za njihovu izgradnju – infrastruktura“, rekao je Goldstein. „Ove farme obično rade samo nekoliko godina ili deceniju, tako da se gasovi staklene bašte koji se koriste za proizvodnju tih materijala ne koriste efikasno. Konvencionalna poljoprivreda je, s druge strane, veoma efikasna i teško joj je konkurisati.“
Na primer, konvencionalne farme često uzgajaju jedan usev uz pomoć pesticida i đubriva, što rezultira većim žetvama i smanjenim ugljičnim otiskom u poređenju sa urbanim farmama, rekao je on.
Istraživači su identifikovali tri najbolje prakse od ključne važnosti da niskotehnološka urbana poljoprivreda bude konkurentnija u odnosu na konvencionalnu poljoprivredu: urbana gazdinstva (profesionalno upravljane i fokusirane na proizvodnju hrane), individualne bašte (male parcele kojima upravljaju sami baštovani) i kolektivne bašte (zajednički prostori kojima upravljaju grupe baštovana).
