Nova studija pokazuje da je Megalodon, džinovska ajkula koja je izumrla pre 3,6 miliona godina, bila vitkija nego što su ranije studije sugerisale. Ovo otkriće menja razumevanje naučnika o ponašanju Megalodona, drevnom životu u okeanu i zašto su ajkule izumrle.
Megalodon ili megazuba ajkula se obično prikazuje kao čudovište velike veličine u popularnoj kulturi, sa nedavnim primerima u naučno-fantastičnim filmovima „Meg“ (2018) i „Meg 2: Tranč“ (2023). Prethodne studije pretpostavljaju da je ajkula verovatno dostigla dužinu od najmanje 50 stopa, a verovatno i do 65 stopa.
Međutim, Megalodon je uglavnom poznat samo na osnovu njegovih zuba i pršljenova u fosilnim zapisima – prilično nekompletnom skupu podataka iz kojih se mogu izvući pretpostavke. Tako je moderna velika bela ajkula tradicionalno korišćena kao model za tela Megalodona u prethodnim studijama. Taj model je naveo istraživače da zaključe da je ajkula bila okrugla i zdepasta poput velikih belaca.
„Naš tim je ponovo ispitao fosilne zapise i otkrio da je Megalodon vitkiji i možda čak i duži nego što smo mislili. Stoga bi bolji model mogla biti moderna mako ajkula“, rekao je biolog UCR i prvi autor rada Filip Sternes. „I dalje bi bio strašni grabežljivac na vrhu drevnog morskog lanca ishrane, ali bi se ponašao drugačije na osnovu ovog novog razumevanja svog tela.
Za novu studiju objavljenu u časopisu Palaeontologia Electronica, tim od 26 naučnika iz celog sveta, na čelu sa Sternesom i profesorom paleobiologije Univerziteta DePaul Kenshu Shimada, bio je inspirisan razlikama u prethodno procenjenim dužinama tela za Megalodon.
„Bio je to ‘trenutak eureke’ kada je naš istraživački tim shvatio neslaganje između dve prethodno objavljene dužine za isti primerak Megalodona“, rekao je Šimada.
Tim je zatim razmotrio novo poređenje fosila pršljenova Megalodona sa onima živih rođaka lamniformnih ajkula. „Izmerili smo ceo skelet pršljenova žive velike bele ajkule CT skenerom i uporedili to sa prethodnom rekonstrukcijom kičmenog stuba Megalodona“, rekao je Sternes.
„To je još uvek bila džinovska, grabežljiva ajkula. Ali rezultati snažno sugerišu da Megalodon nije bio samo veća verzija moderne velike bele ajkule.“
Revidirano razumevanje tipa tela Megalodona bi zauzvrat uticalo na razumevanje naučnika ne samo same džinovske ajkule, već i njenog uticaja na ekologiju i evoluciju morskih ekosistema koji su oblikovali današnje okeane.
Nema sumnje da je Megalodon jedan od najvećih morskih predatora koji je ikada živeo. Ali vitko i izduženije telo bi sugerisalo da je Megalodon takođe imao duži probavni kanal. Sternes je objasnio da su u ovom slučaju ajkule možda uživale u poboljšanoj apsorpciji hranljivih materija i da možda nisu morale da jedu onoliko često koliko se ranije verovalo.
„Sa povećanom sposobnošću da svari svoju hranu, mogao je da traje duže bez potrebe za lovom. To znači manji pritisak grabežljivaca na druga morska stvorenja“, rekao je Sternes. „Ako bih morao da jedem samo jednog kita svako toliko, populacije kitova bi vremenom ostale stabilnije.
Neki naučnici za ajkule su teoretizirali da je prirodno smanjenje plena dovelo do izumiranja megalodona. Međutim, Sternes ima još jednu teoriju, delimično podržanu revidiranim razumevanjem njegovog oblika.
„Verujem da je postojala kombinacija faktora koji su doveli do izumiranja, ali jedan od njih je možda bila pojava velike bele ajkule, koja je verovatno bila okretnija, što je čini još boljim grabežljivcem od Megalodona“, rekao je Sternes. „Ta konkurencija za hranu je možda bila glavni faktor u njenom nestanku.“
Istraživački tim stručnjaka za ajkule iz SAD, Velike Britanije, Austrije, Francuske, Japana, Meksika, Brazila i Australije smatra da bi revidirano razumevanje drevnog morskog života imalo kaskadni efekat na okeane koji su i danas vidljivi.
„Sada kada znamo da je to bila tanja ajkula, moramo ponovo da istražimo njen način života, kako je zaista živela i šta je izazvalo njenu smrt“, rekao je Sternes. „Ova studija predstavlja glavnu odskočnu dasku za druge da prate.“
