Amsterdamci su ponosni na svoj grad. Ali ispostavilo se da su ljudi koji su se tamo doselili iz drugih delova sveta jednako zabrinuti da mesto ostane zeleno i prijatno. Ispitali smo stanovnike Amsterdama i otkrili, između ostalog, da je verovatnoća da će nedavni migranti biti reciklirani jednako kao i oni koji su rođeni i odrasli u gradu.
Slično, istraživanje je pokazalo da su interni i međunarodni migranti koji žive u Akri u Gani češće učestvovali u aktivnostima koje obogaćuju lokalno okruženje, kao što je stvaranje društvenih vrtova za uzgoj hrane, nego ljudi koji su tamo rođeni.
Može li kretanje ljudi (uključujući one raseljene zbog klimatskih promena) pomoći održivim rešenjima ekoloških problema? Naše istraživanje sugeriše da može. Migracija je dobra za društvo u okolnostima kada smanjuje nejednakost, poboljšava opšte blagostanje i ne opterećuje veće životne sredine regionima u koje se ljudi sele ili iz njih.
Održivi razvoj znači unapređenje blagostanja na način koji pravično zadovoljava potrebe sadašnjih i budućih generacija. Novi skup studija je pokazao da su potrebne nove politike za upravljanje migracijama na način koji osigurava takvu održivost, a istovremeno minimizira nedobrovoljno raseljavanje zbog sukoba ili katastrofa.
Loše upravljana migracija može produbiti nejednakost i povećati štetu po životnu sredinu. Jedna studija bavila se Floridom u SAD, gde se očekuje da će porast nivoa mora dovesti do migracije prema spolja – pri čemu se prvi kreću mlađi, ekonomski aktivni odrasli. Takva migracija bi izvršila pritisak na stanovanje i vodu i doprinela zagušenju i zagađenju u gradovima odredišta, dok bi priobalna područja ostavila starenje stanovništva i nižu poresku osnovicu.
U Niueu, Papui Novoj Gvineji i Maršalovim ostrvima, nedavna studija je pokazala da osećaj pripadnosti ljudi i njihov kapacitet da zadrže osećaj jedinstva, čak i kada mnogi od njih emigriraju, utiču na dugoročnu stabilnost preostale populacije. Trenutni obrasci emigracije radno sposobnih odraslih iz ovih oblasti smanjuju pritisak na prirodne resurse na ostrvima porekla, dok emigrantska populacija u Australiji i Novom Zelandu i dalje podržava i promoviše svoje zajednice u ostrvskim državama.
Na ovaj način se nivo stanovništva na ostrvima održava stabilnim i ljudi tamo manje direktno zavise od ribolova i poljoprivrede, jer se njihov prihod i sposobnost lokalnog ulaganja povećavaju putem doznaka. Prema rečima Serđa Jarila i Džona Barneta sa Univerziteta u Melburnu, upravo taj osećaj pripadnosti „vezuje ljude koji žive i migriraju sa ovih mesta u kolektivnu posvećenost kontinuitetu“ ovih ostrvskih zajednica, koje su ugrožene klimom. promeniti.
Ključno je razmotriti uticaj migracije na mesta koja ljudi ostavljaju, kao i na njihove nove domove. Na globalnom nivou, migranti su i dalje retki (većina ljudi živi blizu mesta gde su rođeni), a međunarodni migranti još ređi, dok su oni raseljeni zbog sukoba ili katastrofe još ređi. Najviše pažnje medija o migraciji životne sredine do sada je zabrinulo ljude koji beže od sukoba ili katastrofa i takozvane klimatske izbeglice.
Većina migranata koji beže od sukoba ili katastrofe na kraju se koncentrišu na nekoliko mesta relativno blizu mesta odakle su pobegli, stvarajući značajne nove zahteve za vodom, hranom i otpadom. Kao takvo, grupisanje ljudi na jednom mestu, a ne sama migracija, predstavlja najveće izazove za održivost.
Najveći izbeglički kampovi na svetu, dom raseljenih zbog sukoba i katastrofa, redovno se nalaze na mestima koja su osetljiva na klimatske promene. Izbeglički kampovi Rohingja u Bangladešu, na primer, poslednjih godina redovno su postajali nenastanjivi zbog poplava.
Održivost i migracija se često upravljaju odvojeno. Ipak, potrebne su nam nove politike koje upravljaju migracijama u interesu ljudi i planete, sada i u budućnosti. Ovo uključuje fokusiranje na najveći razlog zbog kojeg se ljudi kreću, poznat kao „redovna“ migracija: da pronađu nove ekonomske i životne mogućnosti.
Za redovne migracione tokove potrebno je planiranje u odredišnim područjima kako bi se zadovoljila povećana potražnja za stanovanjem, zapošljavanjem i uslugama. Kada se nova populacija integriše u zajednice sa urbanističkim planiranjem, gradovi imaju tendenciju da rade bolje za njih i oni se osećaju više uloženim u svoje nove domove. Pokazalo se da takve mere stvaraju pozitivno okruženje za rast i smanjuju društvene tenzije.
Gradski planeri u Čatogramu u Bangladešu, na primer, slušali su migrante kroz forume i diskusione grupe i počeli da menjaju svoje infrastrukturne planove kako bi poboljšali neformalna naselja u gradu i obezbedili čistu vodu.
Vlade takođe treba da minimiziraju raseljavanje ljudi kao rezultat degradacije životne sredine i klimatskih promena, na prvom mestu, što predstavlja suštinsko kršenje njihovih prava na siguran život.
Na kraju, moramo da resetujemo način na koji se o migracijama raspravlja u društvu – dalje od jednostavnih formi koje je prikazuju kao pretnju, ka korišćenju dokaza o njenim posledicama po ekonomije, okruženje i društvenu koheziju.
Ostvarivanje potencijala migracije za poboljšanje održivosti zahteva sagledavanje koristi i troškova za društvo u celini – a ne stavljanja migracije i održivosti u odvojene kutije koje rade jedna protiv druge.
