Vodonik će igrati ulogu u odvikavanju od fosilnih goriva. Može da se koristi za pogon vozova, aviona i teretnih vozila, kao i da bude alternativa koksu sa niskim sadržajem ugljenika u proizvodnji čelika i način da zagrejemo naše domove.
Ali gde ćemo to dobiti? Najnovija geološka istraživanja sugerišu da se jeftine i obilne zalihe vodonika prirodnog porekla mogu naći upravo pod našim nogama — iako je dug put pre nego što možemo sa sigurnošću da kažemo koliko će ove zalihe „zlatnog“ vodonika biti korisne.
Mnogi načini za dobijanje vodonika imaju neformalnu šemu imenovanja zasnovanu na bojama. Trenutno, većina naših zaliha je „sivi“ vodonik, koji se pravi od prirodnog gasa. Sivi vodonik ne čini ništa da smanji uticaj fosilnih goriva na klimu, jer se ugljen-dioksid proizvodi kao otpadni proizvod i baca u atmosferu.
Međutim, kada se ovaj otpad uhvati i zakopa, ono što je tada poznato kao „plavi“ vodonik je veliko poboljšanje. To će omogućiti brz i relativno prihvatljiv rast proizvodnje vodonika u kratkom roku.
U budućnosti ćemo koristiti višak električne energije iz solarnih i vetroelektrana za elektrolizu — električno razbijanje vode na vodonik i kiseonik od kojih je napravljena. Ovaj „zeleni“ vodonik je trenutno skuplji od plavog vodonika i još uvek nije široko eksploatisan. Ali to se brzo menja kako vlade širom sveta pronalaze načine da to podstaknu. Tu je i „ružičasti“ vodonik, napravljen korišćenjem nuklearne energije.
Sada se pojavila nova nijansa vodonika: zlatna (ponekad poznata i kao bela). Zlatni vodonik je prirodni gas zarobljen u džepovima ispod zemlje – na isti način kao nafta i prirodni gas. Pitanje je: da li će neko od ovih nalazišta (koja se nalaze širom sveta) biti dovoljno veliko da opravda troškove bušotina, cevovoda i tako dalje koji su potrebni za njihovo izvlačenje?
Geolozi odavno znaju da se vodonik proizvodi pod zemljom hemijskom reakcijom stena bogatih gvožđem sa vodom, ili kada se voda razbije izlaganjem radioaktivnim mineralima.
Ali, pošto su molekuli vodonika mali i lagani, oni lako prodiru kroz stenu i beže u atmosferu. Vodonik takođe služi kao izvor hrane za mnoge mikroorganizme. Shodno tome, pretpostavljeno je da su prirodna podzemna nalazišta gasa mala i retka—i tako, sa izuzetkom nekih radova koji su urađeni pre decenija u sovjetskom bloku, malo je pokušaja da se pronađe. A ako ne tražite, nećete naći.
Sada, međutim, geolozi počinju da traže i velike količine prirodnog vodonika se pojavljuju svuda. U oktobru 2023. godine, istraživači iz Francuskog Nacionalnog centra za naučna istraživanja otkrili su posebno veliki rezervoar prirodnog vodonika u severoistočnoj Francuskoj, u basenu uglja Lorene. Rezervoar može sadržati 250 miliona tona vodonika koji se javlja u prirodi — dovoljno da obezbedi skoro onoliko energije koliko i najveće naftno polje u Velikoj Britaniji (polje Claire, zapadno od Šetlanda).
Manji rezervoari vodonika pronađeni su u Španiji i širom Evrope, kao i u Maliju, Namibiji, Brazilu, SAD i mnogim drugim zemljama. Za sada u Velikoj Britaniji nema ničega, ali geolozi počinju da razmišljaju o tome gde da traže.
Ima mnogo toga da naučimo pre nego što saznamo da li bi zlatni vodonik mogao imati značajan uticaj na prelazak sa fosilnih goriva. Geolozi moraju bolje da razumeju kako i gde nastaje gas vodonik, kako migrira na mesta na kojima je zarobljen i koliko dugo ostaje tamo pre nego što iscuri ili bude konzumiran od strane mikroorganizama.
Ali postoje jasne prednosti eksploatacije ovog jeftinog izvora energije sa malim uticajem. Potrebna nauka i tehnologija su slične onima koje već koriste kompanije za naftu i gas, tako da bi se poslovi, resursi i znanje mogli ponovo rasporediti.
To bi pomoglo da se pokrene „ekonomija vodonika“ koja nam je potrebna kao deo strategije za zaustavljanje antropogenih klimatskih promena. Ovo će biti tačno čak i ako se ispostavi da su nalazišta veoma ograničena i, stoga, samo zastoj dok razvijemo dovoljno obnovljivih kapaciteta električne energije da zeleni vodonik učinimo održivim.
Postoje i nedostaci. Iskorišćavanje prirodnog nalazišta vodonika moglo bi se iskoristiti kao izgovor za odugovlačenje potrebe da se odmah smanji emisija gasova staklene bašte. To smo već videli sa hvatanjem i skladištenjem ugljenika. Da li će zlatni vodonik doživeti istu sudbinu da bude nepravedno opsednut zbog preterane reklame aktera sa skrivenim planom (naime nekih političara i lobista)?
Drugi problem je što istraživanje vodonika može slučajno dovesti do novih otkrića fosilnih goriva. Na primer, mnoga poznata nalazišta zlatnog vodonika takođe sadrže metan, koji će možda morati da se odvoji od vodonika i zatim ponovo zakopa.
Takođe je veoma teško reći da li moguća podzemna „zamka“ sadrži naftu, prirodni gas, vodonik ili samo slanu vodu. Krajnji test je bušiti i videti šta ima. Ali ako se pokaže da moguće polje vodonika sadrži sirovu naftu, kako da osiguramo da je ostavljena u zemlji?
Veliko je pitanje, međutim, koliko ozbiljno uzeti zlatni vodonik. Hoće li se ispostaviti da je to prenaglašena distrakcija veoma ograničene korisnosti? Ili će to obezbediti bezbolan put u budućnost sa niskim sadržajem ugljenika? Istina se verovatno nalazi između ovih ekstrema, ali će nam samo vreme (i dalja istraživanja) reći.
