S jedne strane nasmejana lica novopečenih roditelja, a sa druge ocena – „žalosna praksa“ i teško kršenje dostojanstva žene i deteta. Kada je pre nekoliko dana papa Franja ovim rečima opisao roditeljstvo putem surogat majčinstva, u javnosti je ponovo počela polemika oko te teme i raznih kontroverzi koje je prate.
Dok je krajem prošle godine društvo u Srbiji obratilo više pažnje na praksu surogat majčinstva, i to u radosnom kontekstu žene koja, prema svojim rečima, nije imala drugog rešenja da se ostvari kao majka, u SAD se poslednjih nekoliko o njoj naveliko priča.
Sreća konačno ostvarenih roditelja donekle je stavljena u drugi plan u javnom prostoru kada su izjave Prijanke Čopre, Paris Hilton i Kloi Kardašijan navele mnoge da posumnjaju da surogat majčinstvo više nije samo jedini način da se pojedini parovi ostvare kao roditelji već (u nekim slučajevima) novi simbol bogatstva i moći.
Čopra je kazala kako ona i njen suprug imaju previše obaveza da bi se našli kada su njoj plodni dani, Hilton kako ona i muž imaju oko 20 zamrznutih embriona, ali svi su muški, a žele devojčicu, a Kardašijan kako je htela da njena ćerka (koju je rodila prirodnim putem) ima brata ili sestru od istih roditelja, ali ne i da se miri sa bivšim dečkom.
Kardašijan je, na kraju, čak i pohvaljena od strane onih koji se surogat majčinstvu protive, jer je javno pričala kako, za razliku od svoje sestre Kim, ovo iskustvo za nju nije bilo nimalo lako .
Rekla je kako je imala potrebu da kontroliše šta žena koja nosi njeno dete radi i jede, te kako se osećala veoma krivom kada je došla u bolnicu i samo odnela tek rođenog sina od one koja ga je sve to vreme nosila. Baš zato što je, rodivši sama svoju ćerku, znala kako se surogat nakon porođaja oseća, ovo iskustvo je opisala koristeći reč „transakcija“.
Na unajmljivanje surogata, svakako, ne oslanjaju se samo bogati i slavni, već i oni koji zaista nemaju drugo rešenje i kojima nije lako da skupe potreban novac.
A kako je ovo generacija koja se, za razliku od prethodne, čitavu deceniju kasnije odlučuje na roditeljstvo, potpomognute trudnoće sve su češća realnost i potreba.
Stoga kada je poglavar Rimokatoličke crkve govorio o „kršenju dostojanstva žene i deteta“, otvorila su se pitanja šta o surogat majčinstvu ne znamo.
Kako podržati one koji nemaju drugo rešenje, ali sprečiti da ljudski život postane predmet komercijalnog ugovora nad kojim dominira tehnologija? Zašto čak i pojedine struje koje nemaju veze sa religioznim zajednicama govore o „reproduktivnom bordelu“?
I ako se očekuje da se surogat majka neće vezati za dete, zašto se u tolikim ugovorima navodi da ona ne sme da drži bebu nakon što se rodi?
Džuli Bindel, novinarka Al Džazire i feministkinja, koja se dugo bavi ovim pitanjem, pisala je o slučaju u Ukrajini gde je surogat majka zamoljena da podoji blizance koje je rodila, jer su se nameravani roditelji iz inostranstva zadržali u prevozu i nisu odmah došli po njih. Žena je na kraju probala da pobegne iz bolnice sa bebama.
Na kraju je glavno pitanje – gde se u svemu tome nalazi Srbija, postoje li šanse da ova praksa i kod nas zaživi i da li je moguće sprečiti zloupotrebe?
Trenutno se ne vodi nijedna rasprava, ali ne samo o institutu surogat materinstva, objasnila je za N1 advokatica Ana Selak.
„Kod nas nije predviđeno da će u budućnosti biti Zakon o surogat majčinstvu, već taj institut pokušava da se sprovede kroz Građanski zakonik. To je preobiman zakonik koji uređuje mnogo oblasti, koji reguliše mnoge oblasti, a među njima bi trebalo da bude i surogat majčinstvo“, pojasnila je ona.
U pitanju je, kaže, ogroman kodifikovani pravni akt, za koji je potrebna velika javna rasprava, ali ona kod nas nikako da se otvori.
„Pitanje na nacrtu Građanskog zakonika traje već više od 10 godina. Poslednji je iz 2019. godine, a otada se ništa nije uradilo. Taj nacrt treba sada da ide na javnu raspravu, pa onda slede usvajanje, izmene zakona, amandmani i slično. Trenutno, ta procedura je kod nas zabranjena, iako je donekle tehnički slična kao vantelesna oplodnja, a zaprećena je kazna do 10 godina zatvora za doktore koji bi je sproveli“, navela je.
Međutim, kako navodi, parovi ili pojedinci iz Srbije već odlaze u zemlje u kojima je ta procedura dozvoljena.
„Prvi argument da ovo ne bi postala industrija jeste da mi regulišemo ovu oblast. Mi sada već imamo industriju – imamo agencije koje odvode roditelje u inostranstvo i tamo im pomažu da obave ovu proceduru. Da se kod nas ne bi desili slični scenariji kao u drugim zemljama, mi to moramo regulisati. U Građanskom zakoniku postoje dve opcije koje pokušavaju da spreče da dođe do zloupotrebe – da li ćete do dozvoliti samo srodnicima ili licima koja nisu srodnici? Sa druge strane da ovo ode na teren suda, da sud ispituje pobude zašto žele da se ostvare kao roditelji preko surogat majčinstva. Kada sud overi ugovor o rađanju za drugoga, mi imamo određenu pravnu sigurnost“, kazala je ona.
Interes države je da reguliše društvene pojave, a surogat majčinstvo je definitivno pojava čim imamo primere žena koje su otišle u druge države, smatra ona.
„Svaka zabrana otvara druge mogućnosti, a to ide na štetu naših građana“, zaključila je advokatica Selak.
Sa druge strane, Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra smatra da bi dozvola surogat majčinstva u Srbiji bila otvaranje jedne ozbiljne Pandorine kutije.
„Kod nas se nekako uvek nađe način da se zloupotrebi sve novo što dozvolite. Suština kod surogat majčinstva jeste da se tu iskorišćavaju žene koje su jako siromašne. Retko kada je to njihova iskrena želja da budu surogat majke. One su mahom prisiljene okolnostima u kojima žive, ili od strane svojih supruga koji su često nasilni, a koji to vide kao način na koji će porodica, a prvenstveno oni zaraditi novac“, objasnila je Macanović, ističući da se Autonomni ženski centar oštro protivio nacrtu Građanskog zakonika koji bi mogao da reguliše ovo pitanje.
Razlog tome je scenario koji se dešava u svetu, a koji bi se, prema njenom mišljenju, sigurno dešavao i kod nas – a to je trgovina ženama u cilju toga da budu surogat majke.
„Žene su bukvalno držane u zarobljeništvu iz ovog razloga. Ljudi moraju da razumeju da je to jedan ozbiljan biznis koji vredi milijarde dolara u svetu“, objašnjava.
Najmanje u tom biznisu, dodaje, zarađuju surogat majke.
„Najveći deo novca ide posrednicima – to su klinike u kojima se obavljaju procedure, agencije za posredovanje, advokati… Čak i ako nije prisiljena, surogat majka dobija maksimalno 10 odsto od ukupnog iznosa. Ceo proces u SAD košta oko 100.000 dolara, a u Ukrajini (gde taj biznis cveta i pored rata), oko 30.000 evra“, iznela je.
Za taj novac žene rizikuju svoj život i zdravlje, navodi.
„Zaboravlja se da je taj proces sličan i procesu vantelesne oplodnje, gde surogat majke primaju veoma agresivne hormonske terapije. Niko se ne pita šta je posle sa tim ženama i koliko je ugroženo njihovo zdravlje. Bilo je i slučajeva da su surogat preminule ili da su deca rođena sa nekim deformitetom, pa da nameravani roditelji nisu hteli da uzmu tu decu i o njima su ostale da se brinu surogat majke“, kazala je Macanović.
Pre 10 godina svet je obišla priča o bebi Gemiju, koga je rodila surogat majka na Tajlandu. Saznavši da ima Daunov sindrom, nameravani roditelji iz Australije nisu hteli da ga povedu sa sobom, ali jesu njegovu sestru bliznakinju koja je rođena bez smetnji.
„Ako bi se ova praksa dozvolila u Srbiji, bila bi u suprotnosti sa našim Ustavom i zakonima, jer taj ugovor bi zapravo značio da vi prodajete dete. Mi imamo zakone koji ne dozvoljavaju prodaju dece, Ustav koji kaže da to ne može da se radi. Ne možete prodavati dete, kao što ni organe. Kako god da bi nazvali taj ugovor on u suštini jeste – ugovor o prodaji deteta i iznajmljivanja ženskog tela“, smatra Macanović.
Postoji čitav jedan pokret dece, dodaje, koja su rođene kroz surogat majčinstvo i koji se takođe protive tome, govoreći kakve su psihološke posledice imali od saznanja, tj. od neznanja o tome kakvo je faktički njihovo pravo poreklo.
„U medijima susrećete drugačije priče. Ženski časopisi vrlo često romantizuju tu proceduru. Uglavnom se piše o altruističnim surogat majkama, sestra koja je rodila za sestru, majka za ćerku, ali to je manje od promila svih slučajeva. Surogat materinstvo je ozbiljan biznis gde nema tu mnogo promišljanja o psihološkim posledicama po sve strane“, navodi ona.
Još jedan problem je što nameravani roditelji veoma kontrolišu surogat majke – šta im je dozvoljeno, šta ne, kaže ona.
„Oni postaju gospodari i života, i tela surogat majke i donosioci odluka čak i kada je njeno zdravlje u pitanju ili kada je neki problem sa fetusom“, kaže.
Biti roditelj nije ljudsko pravo, ističe Macanović.
„Ljudi koji ne mogu da se ostvare kao roditelji to mogu da učine putem usvojenja, ali prvi problem je što ta procedura koja kod nas veoma dugo traje. Oni uglavnom očekuju da će usvojiti bebu, ali to se u Srbiji ne dešava i ta deca imaju oko četiri, pet godina kada su papirološki spremna da odu kod usvojitelja“, podseća.
Takođe, u Srbiji na usvojenju uglavnom su romska deca koja se ovde, nažalost, ređe usvajaju, navodi.
„U praksi vidimo da su mnogo češće muškarci ti koji se protive usvojenju nego žene, jer oni hoće naslednika koji je njihova krv“, kaže.
U Autonomnom ženskom centru, navodi, imali su slučajeve gde je i VTO ženama stvorila neočekivane probleme.
„Javljaju nam se žene koje imaju problem sa nasiljem, a ostvarile su se kao majke putem veštačke oplodnje gde je korišćena donirana jajna ćelija i spermatozid od nasilnog partnera. Kada dođe do procesa razvoda, odmah se ističe da ona nije biološka majka (iako je to dete nosila, rodila, gaji ga) ali on jeste, genetski gledano, otac. To su ozbiljne zamke za žene koje ulaze u te postupke a ne znaju šta može biti posledica ukoliko dođe do nasilja“, kaže ona.
Uglavnom su žene te koje same sebe prisiljavaju na dugotrajne i ozbiljne postupke vantelesne oplodnje, jer muškarci ne žele usvojenje, dodaje Macanović.
U Srbiji, zaključuje – sa ovakvim našim sistemom, uvođenje procedure surogat majčinstva ne može proći bez posledica.
„U slučajevima nestalih beba non-stop smo imali iste aktere… Možete napraviti bilo kakvo pravilo, to će se izokrenuti. Mi ovde imamo problem i sa trgovinom ljudima radi seksualne i radne eksploatacije i već je jasno da će surogat majke biti zloupotrebljene. To će, nažalost, verovatno biti Romkinje“, sluti.
Baš bi to, prema njenom mišljenju, moglo stvoriti problem sa kojim su se susrele mnoge azijske zemlje.
„Pojedine azijske države ranije su dozvoljavale da roditelji koji plaćaju surogat majke budu i ljudi iz inostranstva, a onda su u jednom momentu to zabranili, jer Azijke su mahom po konstituciji sitne, a nosile su bebe Evropljana, mnogo veće od onih za koje su sposobne njihove materice. Životi tih žena bili su ozbiljno ugroženi. To bi se verovatno dešavalo i kod nas, a najstrašnije je što verovatno nikoga ne bi bilo briga“, zaključuje ona.
