Ponavljanje ima čudan odnos sa umom. Uzmite iskustvo deja vua, kada pogrešno verujemo da smo iskusili novu situaciju u prošlosti – ostavljajući nas sa sablasnim osećajem prošlosti.
Ali otkrili smo da je deja vu zapravo prozor u rad našeg memorijskog sistema.
Naše istraživanje je otkrilo da se ovaj fenomen javlja kada se deo mozga koji detektuje poznatost desinhronizuje sa stvarnošću. Deža vu je signal koji vas upozorava na ovu čudnost: to je vrsta „provere činjenica“ za memorijski sistem.
Ali ponavljanje može učiniti nešto još čudnije i neobičnije.
Suprotnost deja vu-u je „jamais vu“, kada se nešto za šta znate da je poznato deluje nestvarno ili na neki način novo. U našem nedavnom istraživanju, koje je upravo dobilo Ig Nobelovu nagradu za književnost, istražili smo mehanizam koji stoji iza ovog fenomena.
Jamais vu može uključivati gledanje poznatog lica i pronalaženje iznenada neobičnog ili nepoznatog. Muzičari to imaju na trenutak – gube put u veoma poznatom muzičkom odlomku. Možda ste ga imali kada ste otišli na poznato mesto i postali dezorijentisani ili ste to videli „novim očima“.
To je iskustvo koje je još ređe od deja vua i možda još neobičnije i uznemirujuće. Kada tražite od ljudi da to opišu u upitnicima o iskustvima u svakodnevnom životu, oni daju račune poput: „Dok pišem na ispitima, pišem tačno reč kao što je ‘apetit’, ali stalno gledam reč iznova i iznova jer imam drugu misli da bi to moglo biti pogrešno.“
U svakodnevnom životu to može biti izazvano ponavljanjem ili buljenjem, ali ne mora biti. Jednom od nas, Akira, je to bilo da se vozi autoputem, zbog čega je morao da pređe na tvrdo rame kako bi dozvolio da se „resetuje“ njegovo nepoznavanje pedala i volana. Srećom, u divljini, to je retko.
Ne znamo mnogo o jamais vu. Ali pretpostavili smo da bi to bilo prilično lako indukovati u laboratoriji. Ako samo tražite od nekoga da ponavlja nešto iznova i iznova, on često smatra da to postaje besmisleno i zbunjujuće.
Ovo je bio osnovni dizajn naših eksperimenata na jamais vu. U prvom eksperimentu, 94 studenta provelo je svoje vreme više puta pišući istu reč. Učinili su to sa dvanaest različitih reči koje su se kretale od uobičajenih, kao što su „vrata“, do manje uobičajenih, kao što je „svard“.
Zamolili smo učesnike da prepišu reč što je pre moguće, ali smo im rekli da im je dozvoljeno da prestanu i dali smo im nekoliko razloga zašto bi mogli da prestanu, uključujući osećaj da se osećaju neobično, da im je dosadno ili da ih boli ruka.
Zaustavljanje jer su stvari počele da izgledaju čudno bila je najčešća izabrana opcija, pri čemu je oko 70% stalo bar jednom da bi osetilo nešto što smo definisali kao jamais vu. Ovo se obično dešava nakon otprilike jednog minuta (33 ponavljanja) – i obično za poznate reči.
U drugom eksperimentu koristili smo samo reč „the“, računajući da je to najčešća. Ovog puta, 55% ljudi je prestalo da piše iz razloga koji su u skladu sa našom definicijom jamais vu (ali posle 27 ponavljanja).
Ljudi su opisali svoja iskustva u rasponu od „Oni gube značenje što ih više gledate“ do „izgledalo je da gube kontrolu nad rukom“ i našeg omiljenog „ne izgleda u redu, skoro da izgleda kao da nije reč, već da je neko prevaren da pomislim da jeste.“
Trebalo nam je oko 15 godina da napišemo i objavimo ovaj naučni rad. 2003. smo se ponašali na osnovu predosećaja da će se ljudi osećati čudno dok stalno pišu reč. Jedan od nas, Kris, primetio je da se zbog redova koje je stalno tražio da napiše kao kaznu u srednjoj školi osećao čudno – kao da nisu stvarni.
Trebalo je 15 godina jer nismo bili tako pametni kao što smo mislili da jesmo. To nije bila novina za koju smo mislili da jeste. Godine 1907, jedna od neopevanih osnivača psihologije, Margaret Floj Vošburn, objavila je eksperiment sa jednim od svojih učenika koji je pokazao „gubitak asocijativne moći“ u rečima u koje su buljili tri minuta. Reči su postale čudne, izgubile su svoje značenje i vremenom se rasparčale.
Ponovo smo izmislili točak. Takve introspektivne metode i istraživanja jednostavno su pali u nemilost u psihologiji.
Naš jedinstveni doprinos je ideja da transformacije i gubitke značenja u ponavljanju prati poseban osećaj – jamais vu.
Jamais vu vam je signal da je nešto postalo previše automatsko, previše tečno, previše ponavljajuće. Pomaže nam da „iskočimo“ iz naše trenutne obrade, a osećaj nestvarnosti je u stvari provera stvarnosti.
Ima smisla da se ovo mora dogoditi. Naši kognitivni sistemi moraju ostati fleksibilni, omogućavajući nam da usmerimo pažnju gde god je potrebno, a ne da se predugo gubimo u zadacima koji se ponavljaju.
Tek počinjemo da shvatamo jamais vu. Glavni naučni prikaz je „zasićenje“ – preopterećenje reprezentacije dok ne postane besmisleno.
Povezane ideje uključuju „efekat verbalne transformacije“ pri čemu ponavljanje reči iznova i iznova aktivira takozvane susede tako da počnete da slušate zapetljanu reč „tress“ iznova i iznova, ali onda slušaoci prijavljuju da čuju „haljina“, „stres, “ ili „cvećara“.
Takođe se čini da je to povezano sa istraživanjem opsesivno kompulzivnog poremećaja (OCD), koje je posmatralo efekat kompulzivnog buljenja u objekte, kao što su upaljeni gasni prstenovi. Kao i stalno pisanje, efekti su čudni i znače da stvarnost počinje da izmiče, ali ovo bi nam moglo pomoći da razumemo i lečimo OKP.
Ako uzastopna provera da li su vrata zaključana obesmisli zadatak, to će značiti da je teško znati da li su vrata zaključana i tako počinje začarani krug.
Na kraju krajeva, polaskani smo što smo dobili Ig Nobelovu nagradu za književnost. Dobitnici ovih nagrada doprinose naučnim radovima koji vas „nasmeju, a zatim nateraju na razmišljanje“.
Nadamo se da će naš rad na jamais vu-u inspirisati više istraživanja i još veće uvide u bliskoj budućnosti.
