Spoljni Sunčev sistem je kao krajnja granica divljine. Toliko je daleko od Sunca da naši teleskopi ne mogu lako da vide šta je tamo; svako može da nagađa koji čudni objekti vrebaju u dalekim krajevima planetarnog diska.
Znamo da postoji polje malih, ledenih stena, koje se proteže izvan orbite Neptuna. Ovo je Kajperov pojas, gde se nalaze patuljaste planete Pluton, Eris i Haumea. Daleko iza toga nalazi se hipotetički Oortov oblak, ogromno sferično polje malih stena koje okružuje ceo Sunčev sistem, čija je prava veličina nepoznata.
Ovde se smatra da potiču komete dugog perioda Sunčevog sistema; ali šta bi još moglo da vreba tamo? Jedna primamljiva mogućnost je prisustvo planeta – ne bilo kojih starih planeta, već i onih sa vanzemaljskih zvezda.
Sada, teorijski astrofizičar Amir Siraj sa Univerziteta Prinston razradio je koliko bi vanzemaljskih planeta moglo biti tamo, skriveno od našeg pogleda. Prema njegovim proračunima, na čisto matematičkom nivou, moglo bi postojati 1,2 planete sa masom većom od Marsa; 2,7 sa masom uporedivom sa Marsom; i 5.2 sa masom uporedivom sa Merkurovom.
Ovo su samo obrazovana nagađanja, zasnovana na drugim obrazovanim nagađanjima, ali ideja da bi mogao postojati samo jedan skriveni svet koji je otputovao sa daleke zvezde je svakako fascinantna.
Čitavo pitanje se pojavilo sa otkrićem takozvanih slobodno plutajućih planeta, koje je prvi put objavljeno 2000. godine. Ovo su planete koje su se otkačile od svoje zvezde i izbačene su iz svojih matičnih sistema da lutaju galaksijom, nevezane. Smatra se da gravitacione interakcije prilično lako proizvode nestabilnost potrebnu za ovo, što dovodi do čitave gomile planeta napolju, koje samo jure kroz svemir.
Nije jasno koliko je ova pojava uobičajena, ali postajemo sve bolji u otkrivanju ovih usamljenika, što znači da su procene brojeva sve preciznije.
Još interesantnija je ideja da ove planete neće nužno ostati nevezane. Ako prođu preblizu zvezde, gravitacija će ih povući. Znamo da se ovo može desiti u manjim razmerama – izgleda da je Jupiter apsolutni razbojnik koji krade svemirske stene.
Siraj je želeo da zna kakve su šanse da se ovo desi Suncu. Dakle, počeo je sa procenama broja odmetnutih planeta u Mlečnom putu i procenama procenta zvezda koje će verovatno uhvatiti planete lutalice. Iskoristio je te informacije da bi izračunao verovatnoću da te planete prođu pored Sunčevog sistema dovoljno blizu da bi ih uhvatila gravitacija Sunca.
Njegovi proračuni su pokazali da postoji prilično dobra šansa da postoji planeta negde između mase Merkura i Zemlje, koja samo visi u hladnoći i mraku.
„Pokazali smo, na osnovu direktnog teorijskog argumenta, da uhvaćene zemaljske planete verovatno postoje u spoljašnjem Sunčevom sistemu“, piše on u svom radu.
„Budući rad bi trebalo da uključi simulacije koje detaljnije proučavaju hvatanje i zadržavanje planeta koje slobodno lebde, kao i planeta vezanih za druge zvezde. Pored toga, simulacije mogu da rasvetle distribuciju verovatnoće za orbitalnu ravan i poziciju na nebu za uhvaćene planete. Budući rad bi takođe trebao istražiti druge opservacijske testove za postojanje uhvaćenih planeta.“
On dodaje da bi, ako se neko slučajno nađe u dovoljno povoljnoj poziciji na nebu, mogli da to uočimo pomoću opservatorije Vera C. Rubin, koja je trenutno u izgradnji u Čileu, a očekuje se da će početi sa naučnim operacijama 2025. godine.
