Dok naučnici hitno pozivaju na studije o potencijalnim zdravstvenim efektima mikroplastike koja ulazi u naša tela, još uvek nemamo lak i efikasan način da otkrijemo i identifikujemo najmanju od ovih zagađujućih čestica.
Tako su hemičarka za životnu sredinu sa Univerziteta Kolumbija Naikin Kian i njene kolege razvile novu tehniku snimanja kako bi izložili podmukle petrohemijske fragmente da ih svi vide.
„Ljudi su razvili metode da vide nanočestice, ali nisu znali šta gledaju“, kaže Kian, objašnjavajući da za razliku od starih metoda detekcije koje mogu da obezbede samo grupne procene prisutnih čestica, nova tehnika ne samo da razlikuje pojedinačne čestice već i omogućava i za njihovu identifikaciju.
Nanoplastika su komadići plastike manje od jednog mikrometra, proizvedeni kao nuspojava mnogih industrijskih procesa, kao i degradacije većih plastičnih proizvoda.
„S obzirom na sposobnost ovih nanoplastičnih čestica da pređu biološku barijeru, nanočestice, uprkos naizgled trivijalnom doprinosu merenju mase, mogu igrati dominantnu ulogu u pogledu procene toksičnosti“, objašnjavaju Kian i njen tim u svom radu.
Tim je koristio par lasera koji se mogu podesiti da rezoniraju sa specifičnim molekulima – metodom koja se zove stimulisana mikroskopija Ramanovog rasejanja. Ovo im je omogućilo da identifikuju hemijski sastav ciljnih čestica korišćenjem algoritama za unakrsno referenciranje baza podataka hemijskih rezonancija.
Koristeći ovu tehniku, tim je testirao brojne brendove flaširane vode popularne u SAD. U nekim od uzoraka uočili su do 370.000 čestica po litru, od kojih je do 90 odsto bilo nanoplastika.
To u proseku iznosi oko 240.000 nanoplastičnih čestica u svakom litru, što je i do 100 puta više od prethodnih procena.
Najčešća plastika koju su pronašli nije bila iznenađujuće isti materijal kao boca, već jedinjenje koje se zove poliamid. Ironično, ovo se sastoji od filtera koji se koriste za prečišćavanje flaširane vode.
Materijal plastičnih boca, PET, takođe je bio očekivano uobičajen.
„Nije sasvim neočekivano pronaći toliko ovih stvari“, objašnjava Kian. „Ideja je da što su manje stvari, to ih je više.
Prethodne procene su uglavnom brojale samo čestice veće veličine, primećuju istraživači, ali su otkrili da manje čestice čine oko 90 odsto sve plastike koju su otkrili.
Iako mikroplastika nije odmah toksična, ostaje zabrinutost zbog dugoročnih efekata jer se akumuliraju u različitim tkivima u našim telima, od našeg mozga do placente.
Plastika takođe ima lošu naviku da privlači potencijalno štetne autostopere, od bakterija otpornih na antibiotike do toksičnih molekula kao što su usporivači požara i ftalati. A manji plastični molekuli bi ih teoretski mogli transportovati u naša najosetljivija tkiva.
Nova tehnika snimanja je u stanju da direktno vizualizuje potencijalno toksične agregacije i sa većim podacima o hemijskoj identifikaciji na kojima se može koristiti, može pomoći i u njihovoj identifikaciji. Kian i kolege se nadaju da može otkriti interakcije između ovih čestica i naših bioloških tkiva.
„Snimanje jedne čestice sa osetljivošću na nanočestice i plastičnom specifičnošću pruža nezamenljive informacije za rešavanje rastuće zabrinutosti o toksičnosti“, zaključuju istraživači.
Ovo istraživanje je objavljeno u PNAS-u.