Patogeni potencijal udisanja inertnih vlaknastih nanomaterijala koji se koriste u toplotnoj izolaciji (kao što su azbest ili fiberglas) zapravo nije povezan sa njihovim hemijskim sastavom, već sa njihovim geometrijskim karakteristikama i veličinom. Razlog za to je nesposobnost makrofaga koji su prirodno prisutni u plućnom alveolarnom tkivu da eliminišu prevelika strana tela.
Ovaj nalaz je otkriven u studiji koju je na staklenim nanovlaknima sproveo francusko-kineski tim, uključujući hemičara CNRS. Istraživanje je objavljeno 3. januara 2024. u časopisu Nature Nanotechnology.
Studija je prvobitno sprovedena in vitro sa elektrohemijskim nanosenzorima. Kada se suoče sa inertnim nanovlaknima dužine više od 15 mikrona, ćelije u plućima nisu u stanju da se dovoljno rastežu da bi ih u potpunosti inkapsulirale unutar svoje „probavne“ vezikule. Ovo rezultira iscurelim sekretom koji je veoma štetan za zidove alveola, što je ova studija prvi put otkrila, karakterisala i kvantifikovala.
Eksperiment na pacovima je naknadno pokazao da redovno nezaštićeno udisanje sličnih inertnih vlaknastih nanomaterijala, kakvi god oni bili, izaziva ponovljene plućne lezije koje na kraju mogu dovesti do razvoja fibroma.
Ovo otkriće predstavlja izazov za upotrebu inertnog filca od nanovlakna u građevinarstvu, za koji se do sada smatralo da je manje štetan od azbesta koji je zamenio, ali bi u stvarnosti mogao predstavljati iste zdravstvene rizike za one koji njime rukuju.
