Otisci ljudskih aktivnosti su utisnuti širom sveta: u mikroplastici i ‘zauvek hemikalijama’ koje su doletele do Arktika i pljuštale nad nama; u vrtložnim masama plastičnog otpada usred Tihog okeana koje malo ko ikada vidi; i u emisijama gasova staklene bašte koje se još uvek gomilaju u atmosferi.
Sada, da dodamo tu otrežnjujuću listu, tragovi 13 sastojaka koji se obično nalaze u kremama za sunčanje i drugim proizvodima za ličnu negu pronađeni su u snežnom pokrivaču pet arktičkih glečera na arhipelagu Svalbard.
„Za neke od ovih hemikalija, ovo je prvi put da je prijavljeno njihovo prisustvo u snegu na Svalbardu“, objašnjavaju Marijana D’Amiko, polarna naučnica sa Univerziteta Ca’ Foscari u Veneciji u Italiji, i kolege u svom objavljenom radu.
Koliko god ovi nalazi bili zabrinjavajući, studije poput ove su prvi korak ka razumevanju tačno gde se ove vrste zagađivača nalaze i odakle dolaze, nakon čega možemo da smislimo kako najbolje da rešimo problem i zaustavimo zagađenje u izvor.
Na radaru istraživača su takozvane hemikalije koje izazivaju zabrinutost za Arktik (CEAC), lista jedinjenja koju je identifikovala grupa naučnika za životnu sredinu koja dokumentuje obim i efekte zagađenja na Arktiku kako bi se informisale o političkim odlukama, poznatom kao Arktički monitoring i Program ocenjivanja.
Proizvodnja i upotreba ovih hemikalija se povećala, dok je naše znanje o njihovoj distribuciji i ponašanju u polarnim sredinama znatno zaostalo.
Neki CEAC su ranije pronađeni na Antarktiku i Arktiku: u površinskim vodama, morskoj vodi, tokovima otpadnih voda u blizini istraživačkih stanica i u snegu.
„Ipak, malo se zna o primarnim izvorima kontaminacije u udaljenim regionima i glavnim transportnim procesima“, pišu D’Amiko i njegove kolege, a mnogi CEAC ne podležu nikakvoj međunarodnoj regulativi.
Da bi prikupili još neke dokaze o njihovoj distribuciji, istraživači su pogledali 13 uobičajenih sastojaka proizvoda za ličnu negu, uključujući mirise koji se nalaze u sapunima i šamponima, i UV filtere koji se koriste u kremama za sunčanje, kao što je benzofenon-3 (BP3).
U proleće 2021. sakupili su 25 uzoraka snega sa aktivnog istraživačkog mesta južno od sela Ni-Olesund i pet glečera, udaljenih do 40 kilometara (25 milja). Neki uzorci su sakupljeni sa istog mesta, ali na različitim dubinama da bi se videlo kako su se koncentracije menjale tokom godišnjih doba.
Svi osim jednog od uzorkovanih glečera imali su veće koncentracije UV filtera u snegu nataloženom tokom zime nego u snežnom pokrivaču drugih godišnjih doba. Dva UV filtera, BP3 i oktokrilen, takođe su bila zastupljenija na vrhu glečera, otkrili su istraživači.
S obzirom da polarni naučnici često posećuju glečere, istraživačka stanica u blizini Ni-Olesunda mogla bi biti dodatni lokalni izvor zagađenja. Ipak, na osnovu ovih obrazaca, tim sumnja da su hemikalije koje upijaju UV zračenje najverovatnije transportovane do udaljenih arktičkih glečera na vetrovima.
Arktička izmaglica, na primer, je dobro poznat sistem zagađenih vazdušnih masa veličine otprilike koliko i afrički kontinent, koji se nagomilava nad Evropom tokom zimskih meseci i proteže se preko arktičkog kruga.
Pored utvrđivanja odakle dolaze zagađivači, potrebno je više istraživanja da bi se razumelo da li su zagađivači pronađeni u arktičkom snegu ispod ili se približavaju potencijalno toksičnim nivoima po životnu sredinu.
Zabrinutost D’Amika i kolega je da kada se sneg otopi, priliv čak i niskog nivoa zagađivača može izazvati porast koncentracije u nizvodnim vodotocima i morskom okruženju.
Ali jednostavno ne znamo, bez više uzorkovanja. Hemikalije se ponašaju drugačije u hladnim, ledenim sredinama nego u toplijim regionima, tako da su potrebne specifične polarne studije da bi se razumeli i uticaji.
Neke zemlje ne rizikuju. Palau, mala pacifička ostrvska država, odlučila se za pristup iz predostrožnosti, zabranivši upotrebu BP-3 i drugih UV filtera u kremama za sunčanje pre nekoliko godina zbog zabrinutosti zbog njihovog sumnjivog uticaja na koralne grebene.
