Ignorisanje bebinog plača može da izazove ozbiljne probleme i da se negativno odrazi na bebin razvoj i blagostanje.
Intenzivan stres koji izaziva plač tokom ranih meseci može da modifikuje sistem neurotransmitera, što dovodi do strukturalnih i funkcionalnih promena u mozgu. Te promene su slične onima koje se mogu videti kod depresivnih odraslih osoba, piše Zelena učionica .
Ako bebu prepustite plaču, to bi moglo i da prenadraži lučenje adrenalina, što uvećava šanse da kasnije tokom razvoja i u životu dete bude agresivno, impulsivnog ponašanja i nasilno.
Negativna posledica može da bude abnormalno visok nivo hormona stresa – kortizola, što koči razvoj nervnog tkiva u mozgu.
Ignorisanje bebinog plakanja potiskuje i rast i imunosistem, čineći ih podložnim brojnim ozbiljnim oboljenjima.
Jedna studija je pokazala da odojčad čiji je plač zanemarivan nisu razvila zdrave intelektualne i socijalne veštine, te su imala teškoće u obuzdavanju svojih emocija.
Kada su bebice fizičke odvojene od svojih roditelja ili staratelja, aktiviraju se odgovori na bol koji dovode do hormonskih promena. Čak i trosatna dnevna odvojenost podstiče epigenetske efekte, tj. nasledne promene u ekspresiji gena koje nisu uzrokovane promenom u DNK lancu, što može da se ispolji na funkciju pamćenja u zrelom dobu.
Plakanje i smejanje su načini komunikacije naših mališana. Deca plaču i dižu larmu zbog raznih stvari – bilo kad su gladna, bilo da ih nešto boli, bilo da imaju nekakvu nelagodu ili jednostavno potrebu za fizičkim kontaktom.
Baš kao i na smeh, i na plač se mora odgovoriti adekvatno i pozitivnom reakcijom, i to tako da dete oseti da su njegova osećanja prihvaćena. Ignorisanje bebinog plakanja šalje poruku da su tuga i bes neprihvatljivi, da se suzbijaju njihove emocije, što ih čini razdražljivijima.
Postoje brojni načini da umirite vašu bebu – dojenjem utoljavate njihovu glad; stvaranje zvukova koji su joj poznati dok je bila u vašem stomaku ili kreiranje umirujućeg okruženja i rutine spavanja utiču na to da se beba smiri; dodir kože o kožu stimuliše oslobađanje oksitocina, hormona sreće…
U utrobi se beba nalazila u prostoru koji se non-stop pomerao, mrdao, tako da je, recimo, ljujuškanje pokret koji je umiruje, jer tako u sebi stvara osećaj sigurnosti.
Na sve te načine roditelji ili staratelji zapravo pomažu bebama da razviju mehanizme da umire sebe, piše Zelena učionica .
