Profesor Rutgersa i drugi istraživači su izvršili sistematski pregled i meta-analizu kako bi procenili studije koje upoređuju perinatalne ishode među osobama sa gestacijskim dijabetesom melitusom. Težina trudnoće i biohemijski markeri mereni u krvi žena sa gestacijskim dijabetesom melitusom (GDM) bili su povezani sa povećanim rizikom od loših ishoda trudnoće, što sugeriše novi pravac za preciznu dijagnostiku, prema istraživačima.
Studija koju je vodila Ellen C. Francis, docent na Odeljenju za biostatistiku i epidemiologiju na Rutgers School of Public Health, a objavljena u Communications Medicine, procenila je dijagnostičku vrednost ovih markera pre ili u vreme skrininga za GDM, a tip dijabetesa koji se može razviti tokom trudnoće.
„Iako smo otkrili da je gojaznost faktor rizika za potomke rođene veće za njihovu gestaciono doba, dokazi sugerišu da metaboličke promene koje prate gojaznost povećavaju rizik od štetnih ishoda“, rekao je Fransis. GDM, koji karakteriše povišen nivo šećera (glukoze) u krvi tokom trudnoće, najčešće je metaboličko stanje kod trudnica i predstavlja rizik za majku i dete. Dok se primenjuju standardni tretmani, klinički ishodi se mogu razlikovati među pojedincima.
Francis je rekao da istraživanje pokazuje potrebu za nijansiranijim pristupom dijagnostici GDM, što može pomoći u poboljšanju ishoda. To je prvi sistematski pregled literature za procenu potencijala podtipova u GDM i za ispitivanje da li neglikemijski markeri mogu da poboljšaju stratifikaciju rizika. Francis je rekao da neka od literature sugeriše da profili insulina i nivoi triglicerida mogu poslužiti kao obećavajući pokazatelji rizika bez glukoze.
„Da bismo zaista procenili kliničke implikacije precizne dijagnostike u GDM, prvo moramo da razumemo da li su insulinska rezistencija ili viši trigliceridi uzročno povezani sa negativnim ishodima i da li ih možemo bezbedno ciljati u trudnoći“, rekao je Fransis.
Sve u svemu, istraživači su pronašli kritičnu prazninu u postojećoj literaturi u kojoj se većina studija nije fokusirala na poređenje kliničkih, biohemijskih ili sociokulturnih razlika među ženama koje razvijaju GDM.
„U našem skriningu punog teksta od 775 studija, otkrili smo da je tek nedavno postojao fokus na kliničke, biohemijske ili sociokulturne markere koji bi mogli da poboljšaju ko je u najvećem riziku od loših ishoda i na poređenje kliničkih ishoda između različitih podtipova GDM-a. “, rekao je Fransis. „Podaci iz ovih studija ukazuju na to da ćemo u budućnosti možda moći da preciziramo način na koji dijagnostikujemo GDM korišćenjem antropometrijskih ili biohemijskih informacija u kombinaciji sa trenutnim dijagnostičkim pristupima.“
Buduća istraživanja bi trebalo da se upuste u mehaničke studije o preciznim biomarkerima, velike različite studije populacije za replikaciju i multinacionalne studije koje se fokusiraju na faktore životne sredine i ponašanja, rekao je Fransis. Takođe bi trebalo da istraži potencijalne uvide u slučajne puteve heterogenosti unutar GDM-a i njegove rezultate iz genetskih i multi-omskih podataka koristeći napredne analitičke pristupe.
Koautori studije uključuju istraživače iz saradničkih institucija u Sjedinjenim Državama, Ujedinjenom Kraljevstvu, Singapuru, Južnoj Koreji i Australiji.
