Nova godina bez okićene jelke danas je gotovo nezamisliva, kako u katoličkim tako i u pravoslavnim kulturama.
Kićenje jelke jedna je od najpoznatijih i najpopularnijih tradicija koje se povezuju s proslavom Božića i Nove godine.
Jelka se ukrašava raznobojnim ukrasima, trakama i svetlećim lampicama. Na vrh jelke često se postavljaju anđeo ili zvezda repatica koja predstavlja Vitlejemsku zvezdu iz priče o rođenju Isusa Hrista.
Tačno poreklo ove tradicije nije poznato. Verovatno potiče od običaja kićenja jelki jabukama, što bi trebalo da simboliše Drvo poznanja dobra i zla u Rajskom vrtu.
Običaj se pojavljuje u Nemačkoj u 16. veku. Drveće okićeno jabukama koristi se u moralno-poučnim igrokazima da pokaže sukob dobra i zla. Popularnost koju danas ima jelka je zadobila za vreme Martina Lutera, protestantskog reformatora, koji uvodi i običaj kićenja jelki svećicama. Danas su jabuke zamenjene kuglama, a svećice različitim svetlećim lampionima.
U Britaniju je ovaj običaj uveo princ Albert, suprug kraljice Viktorije, polovinom 19. veka. Nakon toga novogodišnja jelka brzo je osvojila Evropu i ceo svet.
U Srbiji se takođe ovaj običaj pojavio krajem 19. veka, najpre kod katolika, a nešto kasnije i kod pravoslavnog stanovništva. Do početka 20. veka proširio se po većim mestima, dok se po selima javlja nešto kasnije.
Danas se u Srbiji jelka ukrašava najčešće za Novu godinu (novogodišnja jelka), dok joj se pred Julijanski Božić pridružuje tradicionalni Badnjak.
