Nova studija u Međunarodnom časopisu za ljudske faktore i ergonomiju otkrila je uticaj cirkadijalnog ritma na umor od vožnje kod ranoranilaca, za razliku od „noćnih sova“, sa posebnim fokusom na padove tokom ručka nakon obroka.
Jutarnji ljudi, koji se često nazivaju ranoraniocima, pokazuju prirodnu sklonost da rano ustanu i da budu najbudniji i produktivniji tokom ranog dela dana, za razliku od „noćnih sova“, koje imaju tendenciju da se ne bude rano i dostižu vrhunac u kasnijim satima i često duboko u noć. Studija indonežanskog tima istraživala je kombinovane efekte faktora povezanih sa zadatkom i „propadanja posle ručka“ na pojedince jutarnjeg tipa tokom simulirane vožnje i otkrila ključne uvide u dinamiku umora od vožnje.
Kadek Heri Sanjaia iz Nacionalne agencije za istraživanje i inovacije u Bandungu, Auditia Purvandini Sutarto sa Universitas Komaruddin u Istočnoj Javi, i Kristiana Asih Damaianti i Natasha Hadi sa Univerziteta Katolik Parahiangan u Bandungu, Indonezija, sproveli su studiju sa dvanaest muških učesnika. kao jutarnji ljudi.
Dali su im simulirane zadatke vožnje i pre i posle ručka. Tim se nadao da će se pozabaviti postojećim jazom u literaturi, posebno u vezi sa uticajem monotonog okruženja u vožnji na umor i performanse unutar grupe jutarnjih hronotipova.
Istraživači su otkrili da je postojao značajan uticaj „smanjenja posle ručka“, što je dobro poznato povećanje pospanosti nakon ručka, na vreme reakcije, budnost i umor kod jutarnjih ljudi. Tim sugeriše da se ovaj fenomen može pripisati prirodnom cirkadijalnom ritmu tela i post-prandijalnom stanju, naglašavajući izazove sa kojima se jutarnji pojedinci suočavaju tokom dana.
Pomalo paradoksalno, primljena mudrost koja sugeriše vreme provedeno u vožnji i interakcija između faktora vezanih za spavanje i zadatak trebalo bi da imaju značajan uticaj, što nije primećeno kod dobrovoljnih jutarnjih ljudi. Tim objašnjava da su u njihovoj studiji na popodnevni zamor posle obroka uticali ljudi iz jutra kao rezultat faktora cirkadijalnog ritma, a ne dužine trajanja zadatka vožnje.
Istraživači priznaju da mali obim njihove studije ograničava kako se rezultati mogu generalizovati dok se ne preduzme veća studija sa poboljšanim dizajnom.
Ipak, doprinosi novim uvidima u nijansirane faktore koji utiču na umor i performanse u ovoj grupi hronotipova. Tim kaže da je važno uzeti u obzir i hronotip i doba dana kada se razvijaju teorijski modeli ponašanja u vožnji i razvijaju mere bezbednosti na putevima kako bi se smanjio broj saobraćajnih nezgoda.
