Životinje prelaze zapanjujuće udaljenosti kada traže hranu. Dok karibui, irvasi i vukovi prelaze impresivnu kilometražu na kopnu, morske ptice su bez premca u svojim udaljenostima.
Arktičke čigre putuju od Arktika do Antarktika i nazad kao deo svoje godišnje migracije. Lutajući albatrosi (Diomedea ekulans) tokom svog života lete ekvivalentno deset puta do Meseca i nazad.
Bilo je mnogo istraživanja o tome kako morske ptice biraju puteve leta i pronalaze hranu. Čini se da koriste svoj vid ili čulo mirisa da bi procenili lokalne uslove.
Međutim, lutajući albatrosi mogu da pređu više od 10.000 km u jednom putovanju u potrazi za hranom, a mi ne znamo mnogo o tome kako ove ptice koriste signale srednjeg i dugog dometa iz svog okruženja da bi odlučile gde da idu.
Po prvi put, međutim, nedavna studija mog tima daje uvid u to kako ptice kao što su lutajući albatrosi mogu koristiti zvuk da odrede kakvi su uslovi dalje.
Prethodna istraživanja su pokazala da morske ptice ne samo da traže informacije o tome gde da pronađu hranu, već i kako da to urade efikasno. Otkrili smo da način na koji lutajući albatrosi koriste svoj osećaj zvuka može biti presudan.
Naša studija je posmatrala kako ove ptice reaguju na tip zvuka veoma niske frekvencije koji se zove infrazvuk, koji može da putuje hiljadama kilometara.
Iako je obično nečujan za ljude, znamo da neke životinje mogu čuti infrazvuk. Kada se talasi sudare zajedno ili o obalu, oni stvaraju frekvenciju infrazvuka zvanu mikrobarum. Ovo je bio tip infrazvuka koji je proučavala naša studija.
Znamo da područja sa visokom aktivnošću talasa mogu biti povezana sa uzdizanjem – gde se riba izvlači na površinu. Infrazvuk bi mogao da pruži informacije o tome gde se nalaze ove oblasti i da obavesti ptice o dobrim mestima za ishranu.
Efikasno traženje hrane je posebno važno za velike vrste morskih ptica kao što je lutajući albatros, koji imaju raspon krila od 3,5 metara. Njihova veličina znači da se oslanjaju na vetar da efikasno polete i lete, za razliku od manjih ptica kao što su puffini, koje mašu krilima do 400 puta u minuti.
Visoka talasna aktivnost takođe ukazuje na jake vetrove. S obzirom na to da znamo da lutajući albatrosi zavise od vetra da bi efikasno leteli, studija mog tima sugeriše da bi im infrazvuk mogao dati dugoročan znak gde bi mogli biti optimalni uslovi za ishranu.
Infrazvuk se takođe generiše kada se talasi sudaraju sa obalom, a znamo da mnoge priobalne morske ptice koriste obalu da odaberu svoje putanje leta i pronađu put nazad do svojih kolonija za razmnožavanje. Dakle, infrazvuk bi mogao da otkrije lokaciju statičnih karakteristika kao što su obale, dajući morskim pticama važne informacije na velikim udaljenostima.
Uprkos potencijalu ovog znaka za morske ptice, naš rad (objavljen u PNAS-u) je prvi dokaz da morske ptice mogu da reaguju na infrazvuk, koji se nadgleda globalno preko mreže senzora koje je instalirala Organizacija za sveobuhvatnu zabranu nuklearnih testova (CTBTO) .
Ovaj sistem je instaliran za otkrivanje nuklearnih testova, ali njegov nusprodukt su ogromne količine podataka koje naučnici mogu da koriste. Kombinovali smo zapise CTBTO-a sa našim sopstvenim podacima GPS praćenja od 89 lutajućih albatrosa da bismo uporedili mikrobarume i kretanje ptica.
Ovo nam je omogućilo da izolujemo podatke koji su pokazali kako su ovi albatrosi izgledali da donose odluke o tome kuda dalje. Naši nalazi su pokazali da su izabrali pravac sa najglasnijim infrazvukom.
Ovo sugeriše da bi ptice mogle da koriste infrazvuk da pronađu hranu ili da minimiziraju energiju koju koriste na svojim putovanjima. Međutim, ne možemo sa sigurnošću da kažemo zašto su glasnije oblasti bolje.
Naša otkrića mogu takođe dati naučnicima uvid u to kako druge ptice donose odluke o putovanjima na srednje i velike udaljenosti.
Kao i kod mnogih studija koje testiraju hipotezu po prvi put, studija mog tima postavlja onoliko pitanja koliko i odgovora. Ako morske ptice reaguju na infrazvuk, moraju biti u stanju da ga čuju i znaju odakle dolazi. Laboratorijske studije su pronašle dokaze da neke ptice mogu da čuju infrazvuk, ali nije bilo testova na morskim pticama.
Uvođenje lutajućeg albatrosa u laboratoriju i stvaranje zvučne komore dovoljno velike za izvođenje eksperimentalnih testova izgleda malo verovatno u bliskoj budućnosti, ali druge vrste morskih ptica mogu da žive u zatočeništvu i istraživanja bi se mogla fokusirati na ovo.
Vremenske promene izazvane klimatskim promenama i štetni efekti koje one imaju na morske ptice, kao i na mnoge druge biljke i životinje, dobro su dokumentovane – što im otežava pronalaženje hrane, na primer.
Kako ljudi menjaju okeanska staništa, infrazvuk može pomoći pticama da se prilagode pomažući im da pronađu hranu, čak i kada se zalihe smanjuju. Ili bi ljudska aktivnost, kao što je veća buka, mogla prikriti ovu vrstu bitnih informacija, sa štetnim posledicama po divlje životinje.
U svakom slučaju, razumevanje kako i zašto morske ptice koriste infrazvuk pomoći će naučnicima da shvate njegovu važnost u klimatskoj krizi.
