U Srbiji se, prema podacima PKS, godišnje proizvede oko 50 miliona litara rakije, od čega 30 miliona litara proizvedu destilerije registovane u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, dok se preostalih 20 miliona litara proizvede za lične potrebe. Najviše proizvođača je, kako navodi sajt Poslovi Infostud – u Rasinskom, Zlatiborskom i Šumadijskom okrugu, dok su među najpopularnijim rakijama šljivovica, te rakije od kruške i dunje.
Od proizvodnje i prodaje rakije može dobro da se živi, tvrdi za Infostud Milutin Krstajić iz Banatskog Karađorđeva, vlasnik male porodične destilerije pod nazivom Sil 3.
Na imanju koje je nasledio od tazbine ovaj mali proizvođač tradicionalnog srpskog žestokog pića godišnje proizvede oko 4.000 litara i to šljivovice, kao i rakija od kruške, kajsije i dunje.
Kaže da se godinama iz hobija bavio pečenjem rakije, ali da je na nagovor prijatelja i porodice hobi poslednjih godina pretvorio u posao.
„Moram da budem pošten i da kažem da ja ne živim samo od ovog posla, već i od penzije koju sam zaradio radeći u Narodnoj banci Srbije. Ali, bez obzira na to, kao i na činjenicu da ovaj posao zahteva prilična ulaganja, odnosno infrastrukturu koju sam ja već imao, zahteva i mašine i neku opremu, ukoliko pravite dobru rakiju i imate kupce, zarada je zagarantovana“, kaže Milutin za Infostud.
On ističe da se u biznis sa rakijom ne može ulaziti bez nekoliko desetina hiljada evra.
„Da smo supruga i ja mlađi mogli bismo da proširimo posao, ali ovako ja se nadam da će moja deca za koju godinu preuzeti, pa onda naravno u skladu sa modernim vremenima i tehnologijom sve to podići na viši nivo“, kaže Krstajić koji je svoju firmu registrovao 2017. a sa prodajom rakije počeo naredne godine.
On dodaje i da je prednost što rakija nema rok trajanja, odnosno što joj kvalitet i cena rastu sa protokom vremena.
Prema podacima Privredne komore Srbije u našoj zemlji se godišnje proizvede oko 50 miliona litara rakije, od čega 30 miliona litara proizvedu destilerije registovane u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, dok preostalih 20 miliona litara se proizvede za lične potrebe.
U Srbiji je prema poslednjim podacima registrovano oko 730 proizvođača žestokih alkoholnih pića, a i izvoz rakije na inostrana tržišta godišnje raste po stopi većoj od 20 odsto.
Rakija se najviše izvozi u Hrvatsku, BiH, Crnu Goru, Nemačku i SAD, ali se lista tih destinacija širi, pa je domaća rakija počela skoro da se pakuje i put Azerbejdžana, Litvanije i Letonije.
Aleksandar Bogunović, sekretar Udruženja za biljnu prizvodnju i prehrambenu industriju Privredne komore Srbije kaže za Infostud da postoji poslednjih godina veće interesovanje za otvaranje destilerija, ali da se uglavnom radi o ljudima koji žele da ovo rade kao dodatni posao, odnosno kao hobi kojim bi da se bave na zakonom propisan način.
Naime, prema njegovom objašnjenju usvajanjem Zakona o jakim alkoholnim pićima znatno je pojednostavljena procedura registracije proizvođača, pa se zbog te činjenice veliki broj onih koji su prethodno pekli rakiju odlučio da registruje i posluje na legalan način.
„Godišnje se osnuje oko 100 novih destilerija, ali se određen broj i briše iz registra. Najveći broj su mali proizvođači, ali činjenica je da broj raste, kao i proizvodnja rakije u Srbiji“, kaže Bogunović.
Miroslav Knežević, iz Saveza proizvođača rakije Srbije dodaje i da se gotovo polovina od ukupnog izvoza proda na tržištima članica Evropske unije, oko 30 odsto u zemljama CEFT-a a ostatak odlazi na druga inostrana tržišta.
I Knežević i Bogunović ističu da su za proizvodnju rakije neophodna prilična ulaganja, kako u voćnjake ili kupovinu voća, u postrojenje, mašine i opremu, kao i da se povrat uloženih sredstava može očekivati tek nakon pet ili šest godina.
„Može da se živi od proizvodnje rakije u Srbiji, proizvođači ostvaruju zaradu, to nije sporno, ali situacija bi mogla da bude i bolja kada ne bismo imali nelojalnu konkurenciju“, kaže Knežević navodeći da nema preciznih podataka koliko je onih koji svoju rakiju prodaju mimo legalnih tokova, na pijacama, preko interneta ili na neki drugi način.
On ističe da ako se procenjuje da je takva proizvodnja gotovo dva puta veća od one regularne, onda je jasno da ima mnogo rakije na crnom tržištu.
„Dodatni problem je lažno deklarisanje, odnosno na ambalaži piše da je rakija, a radi se o etil ahkoholu kome se dodaje veštačka aroma. I, umesto da se tako i prodaje, on se zapravo prodaje kao rakija, iako nije“, navodi Knežević.
Kako podseća, rakija je, bez dileme, srpski brend, da smo gotovo svi odrasli uz kazan, te da verovatno u Srbiji i nema domaćinstva koja u kući nema barem litar rakije.
Na porast broja proizvođača uticala je i odluka države da subvencioniše ovu vrstu proizvodnje, pa se proizvođačima nude bespovratna sredstva u vrednosti od 60 odsto planirane investicije, za izgradnju objekta, njegovu adaptaciju, dogradnju ili rekonstrukciju, za troškove izrade projekta i tehničke dokumentacije, kao i za nabavku opreme, uređaja ili mašina. Takođe, prema rečima naših sagovornika, preduzetnici mogu da aliciraju i za podsticaje namenjene za ulaganja u proizvodnju i preradu voća od kojeg se pravi rakija.
Cena domaće rakije varira od ukusa, kvaliteta, godine proizvodnje, ali i jačine brenda koji stoji iz nje, pa se u prodavnicama ili direktno od proizvođača može kupiti u rasponu od oko 1.200 do više hiljada dinara. Naravno, ukoliko se zaista radi o pravoj rakiji, proizvedenoj od voća naznačenog na flaši.
