Pišući u Nedelji, novinarka Theara Coleman je 2023. proglasila „godinom epidemije usamljenosti“. U maju je američki generalni hirurg Vivek Murti rekao da usamljenost predstavlja rizik za javno zdravlje uporedo sa pušenjem i pijenjem.
„To je kao glad ili žeđ“, rekao je Murti. „To je osećaj koji nam telo šalje kada nedostaje nešto što nam je potrebno za preživljavanje. Milioni ljudi u Americi se bore u senci, a to nije u redu.“
Naše istraživanje se poklapa sa Murtijevom procenom: usamljenost je značajan globalni problem javnog zdravlja.
Pandemija je, naravno, pojačala društvenu izolaciju. Mentalno zdravlje je opadalo, a istraživanja su ukazivala na pojačanu izolaciju kao primarni, iako privremeni uzrok.
Mladi ljudi su posebno teško pogođeni. Prelazak u odraslo doba znači da prelazite sa podrške porodice na podršku vršnjaka. Ali onlajn učenje i stalni nedostatak kontakta značajno su smanjili mogućnosti za mnoge da razviju te društvene mreže i mreže podrške.
Kao što je jedan student u Šefildu, koji je maturirao neposredno pre drugog zatvaranja u Engleskoj, rekao: „Brinem se da sam, pošto sam [završio] univerzitet i školu, propustio najbolje šanse koje ću ikada imati da sklapam prijateljstva“.
Ali čak i pre pandemije, istraživanja su pokazala da su mlađi ljudi iskusili veće stope usamljenosti od ostatka populacije.
U 2018. godini, vlada Ujedinjenog Kraljevstva postala je prva u svetu koja je smanjenje usamljenosti učinila zvaničnom parlamentarnom brigom. Druge nacije, uključujući Japan, od tada su sledile njihov primer, stvarajući ministarske uloge za pronalaženje rešenja.
Svetska zdravstvena organizacija je 2023. godine pokrenula novu komisiju za društvenu povezanost, uokvirujući usamljenost kao „pretnju zdravstvenu pretnju“ na globalnom nivou i društvenu povezanost kao globalni prioritet.
Bi-Bi-Si je sproveo globalno istraživanje 237 zemalja, ostrva i teritorija 2018. godine, pod nazivom Eksperiment usamljenosti. Ovo je pokazalo da mlađi ljudi možda doživljavaju usamljenost češće nego druge starosne grupe, što potvrđuju istraživanja u SAD, Novom Zelandu, Danskoj i Engleskoj.
U Engleskoj, konkretno, godišnja anketa o životu zajednice pokazuje da su od 2017. do 2022. godine mlađi ljudi starosti od 16-24 godine imali najveću stopu osećaja često ili uvek usamljeno. Iako ih je blisko pratila starosna grupa od 25-34 godine, za drugu grupu, ove stope su ostale relativno stabilne tokom pet godina.
Za mlađu grupu, međutim, stope su porasle za dva procentna poena: sa 8% koji se često ili uvek osećao usamljeno u 2017-18, na 10% u 2021-22. Ono što je očigledno iz ove ankete je da usamljenost prati putanju u obliku slova U. Ima tendenciju da bude najviši među mlađim ljudima, smanjuje se prema srednjim godinama, a zatim ponovo počinje da raste kod starijih od 75 godina. Dok je pandemija dovela do povećanja „usamljenosti u izolaciji“, za mlađe ljude, ovi trendovi visokog nivoa usamljenosti bili su očigledni već pre zatvaranja.
Istraživanje identifikuje tri tipa usamljenosti: emocionalnu usamljenost, socijalnu usamljenost i egzistencijalnu usamljenost.
Emocionalna usamljenost se odnosi na uočeni nedostatak smislenih odnosa, uključujući intimne veze.
Društvena usamljenost je osećaj kao da je vaša mreža društvenih odnosa na neki način manjkava. To je subjektivni osećaj – lična procena – o jazu između toga koliko društvenog kontakta želimo i koliko zapravo imamo. Drugim rečima, možete imati mnogo prijatelja i još uvek se osećati usamljeno.
U međuvremenu, egzistencijalna usamljenost se fokusira na uočenu nepovezanost sa društvom u celini. Radi se o osećanju da vaš život nema mnogo smisla ili svrhe bez obzira na prisustvo prijatelja ili intimnih odnosa.
Ponekad doživljavamo usamljenost kao privremeni rezultat određene situacije — neravnoteže koja se može popraviti. Više zabrinjava kada je hronična.
Niko ne želi da se oseća usamljeno. To je uznemirujuće. To utiče na naše šire mentalno zdravlje. Naše fizičko zdravlje takođe pati, sa posledicama koje uključuju lošije zdravlje koje sami procenjuju, nezdrav način života, porast hroničnih bolesti, veće koncentracije holesterola i dijabetes.
Zanimljivo je, međutim, da istraživanja pokazuju da čak i stariji ljudi retrospektivno govore da su se osećali usamljenije kada su bili mlađi. Pa šta znači biti mlad?
Tipično, tinejdžerske godine i rano odraslo doba su nepredvidivo vreme — period neizvesnosti i tranzicije. Prolazak kroz pubertet i obrazovanje, odrastanje, ulazak u radnu snagu — da ne pominjemo pronalaženje partnera i osnivanje porodice — sve to uključuje složene i potencijalno rizične odluke koje mogu povećati usamljenost.
Rizik i složenost ne deluju samo na ličnom nivou. U ovoj fazi života, takođe ste potencijalno više izloženi riziku od usamljenosti zbog sila na društvenom nivou, koje su van vaše kontrole.
Utvrđeno je da upotreba društvenih medija u protekloj deceniji utiče na kvalitet naših odnosa. Mladi ljudi takođe imaju veću vjerovatnoću da sada rade u gig ekonomiji, što je povećalo neizvjesnost i nedostatak kontrole u zapošljavanju. Nemogućnost uspostavljanja radnih odnosa na način na koji biste mogli u stabilnijem radnom okruženju može dovesti do veće izolacije.
Kriza dvostrukih troškova života i stanovanja takođe je najviše pogodila mlađe radnike. Ovo takođe može uticati na odluke o tome gde živeti i da li da zasnuju porodicu, potencijalno izazivajući osećaj egzistencijalne usamljenosti.
Kada se svet oseća kao zastrašujuće, nepredvidivo mesto, nije iznenađujuće što se mladi ljudi osećaju usamljeno. Važno je dobiti pomoć kada se osećate preplavljeni usamljenošću.
Ovo ponekad izgleda teže nego što bi trebalo, možda zbog pogrešnog verovanja da je to nešto što utiče na starije – a ne na mlađe – ljude. Nije neuobičajeno da osećate stid ili strah od ismevanja ili okrivljavanja zbog ovakvog osećanja. Možda se brinete da ćete opteretiti svoje prijatelje pričanjem o tome. Što, naravno, samo pojačava usamljenost koju ste na početku osećali.
Zbog toga je društveno obračunavanje sa usamljenošću kao epidemijom — a ne ličnim neuspehom — ključno. Socijalno prepisivanje sada je obuhvaćeno sistemom medicinske i socijalne zaštite. Ovo pokazuje da se nijedna osoba, u stvari, nije sama tako osećala. Individualna usamljenost će se rešavati samo kolektivno.
