Poznato je da određene crte lica – poput oborenih usana i teških obrva – čine da se neko drugima čini nepoverljivim, iako one ne ukazuju na stvarni karakter osobe. Takve pristrasnosti lica utiču na naše svakodnevne društvene interakcije, kao i na odluke visokih uloga, uključujući i koga zapošljavamo ili biramo na političku funkciju.
Ali nova studija istraživača iz Kolumbije pokazuje da se efekti ovih presuda mogu ublažiti. Studija prikazuje rezultate četiri eksperimenta koje su autori sproveli sa 1.400 volontera. Kroz te eksperimente, istraživači su otkrili da kada optuženi u stvarnom svetu imaju crte lica koje izgledaju nepoverljivo, veća je verovatnoća da će biti osuđeni na smrt nego doživotni zatvor. Takođe su otkrili da lažni porotnici češće preporučuju presudu protiv hipotetičkih optuženih sa nepouzdanim izgledom lica.
Da bi naveli ljude da prevaziđu ove predrasude, istraživači su razvili intervenciju obuke. Učesnici koji su prošli obuku prestali su da se oslanjaju na stereotipe lica, dok su učesnici u kontrolnoj grupi koji nikada nisu prošli obuku ostali su snažno pristrasni.
Nalazi su objavila grupa koju predvodi Jon Freeman, vanredni profesor psihologije, u časopisu Psychological Science. Drugi autori su bili Ioungki Hong i Kao-Vei Chua, koji su bili postdoktorski istraživači na Kolumbiji.
Istraživači su zamolili učesnike da odluče čije fotografije smatraju pouzdanim ili nepoverljivim među 400 zatvorenika na Floridi koji su osuđeni za ubistvo. Zatvorenici čije su crte lica procenjene kao manje verodostojne imali su daleko veću verovatnoću da će biti osuđeni na smrt nego njihovi kolege bez tih crta. To je bilo čak i u slučajevima kada svesne odluke učesnika nisu pokazivale pristrasnost prema određenim tipovima lica.
Koristeći test poznat kao paradigma sekvencijalne pripreme, istraživači su mogli da pokažu da su ovi učesnici, u stvari, gajili nesvesne predrasude koje su predviđale ko je na kraju osuđen na smrt.
Intervencija je obučila učesnike da raskinu svoje nesvesne veze između specifičnih crta lica i nepouzdane reakcije koristeći kompjuterski zadatak.
Za razliku od edukacije ili „podsticanja“ učesnika da se ne oslanjaju na izgled lica na svestan i nameran način, trening Frimena i njegovih kolega radi tako što implicitnu vezu u glavama ljudi između određenih crta lica i nepouzdane reakcije više nije stabilan ili pouzdan. Oni su to uradili tako što su učesnici povezivali crte lica koje izgledaju nepouzdano sa ponašanjem od poverenja, prekidajući implicitnu vezu između ovih crta i nepouzdanosti.
Dok prethodna istraživanja koja testiraju intervencije koje podižu svest ljudi o njihovoj pristrasnosti lica i traže od njih da prestanu nisu uspela da postignu uspeh u smanjenju te pristrasnosti, ova nova intervencija koja je delovala na više nesvesnih principa je bila u stanju da veoma uspešno eliminiše pristrasnost lica.
Istraživači su uspeli da eliminišu pristrasnost ne samo u svesnim odlukama učesnika, već iu njihovim nesvesnim reakcijama. Ovo je važno jer nesvesne reakcije i dalje mogu da izazovu pustoš u ponašanju ljudi, čak i kada se čini da su svesne odluke nepristrasne.
Rasne i rodne predrasude takođe snažno utiču na to koliko je druga osoba vredna ili nepoverljiva, pristrasnosti koje koegzistiraju sa stereotipima lica koje su istraživači proučavali, kao što su usne okrenute nadole i teška obrva. Istraživači su stoga sprovodili svoje studije samo sa belim muškim licima kako bi kontrolisali rasne i rodne predrasude. Sa utvrđenim efektima, oni trenutno prate testiranje intervencije sa rasno i rodno različitim licima.
„Ovi nalazi potkrepljuju prethodni rad da stereotipi o licu mogu imati katastrofalne efekte u stvarnom svetu, ali, što je još važnije, pružaju potencijalni put ka borbi protiv ovakvih vrsta pristrasnosti“, rekao je Friman.
„Izlažući kognitivni put ka iskorenjivanju stereotipa o licu, buduća istraživanja moraju istražiti da li se ova obuka može široko primeniti i kako osigurati da se smanjenje pristrasnosti nastavi tokom vremena.
„Ako postoje konsekventne presude koje su pristrasne stereotipima o licu, naši nalazi sugerišu da oni imaju potencijal da se fleksibilno ponovo mapiraju i demontiraju“, zaključuje list.