Švajcarska je sebi postavila ambiciozan cilj: smanjiti emisije gasova staklene bašte u zemlji na neto nulu do 2050. Ali to će zahtevati više od samo masovnog širenja obnovljivih izvora energije i mera štednje.
Savezna vlada pretpostavlja da će emisije CO 2 koje je teško smanjiti, na primer, iz postrojenja za spaljivanje, iznositi 12 miliona tona godišnje. Deo emitovanog CO 2 stoga treba ponovo da se ukloni iz atmosfere. Pitanje je, kako? I šta bi trebalo da se radi sa tim?
Ova pitanja su istraživana kao deo pilot projekta koji je vodio ETH Cirih koji je okupio širok konzorcijum partnera iz nauke i industrije. Istraživači su istražili dva rešenja za trajno skladištenje CO 2 :
Projekat je koristio emisije ugljen-dioksida iz postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u Bernu. Istraživači su izvršili analizu životnog ciklusa koja je obuhvatila ceo lanac — od hvatanja i utečnjavanja CO 2 na mestu porekla, do njegovog transporta i trajnog skladištenja. Takođe su izračunali koliko se novog CO 2 proizvodi duž celog lanca. Pored toga, istražena su različita rešenja za metode i tehnologije hvatanja ugljenika za postrojenje za spaljivanje otpada i fabriku za proizvodnju cementa.
Projekat je pokazao da su oba puta tehnički izvodljiva i da imaju pozitivan uticaj na klimu. U svim ispitanim primerima, količina uskladištenog CO 2 premašila je emisije proizvedene duž transportnog lanca. Prilikom skladištenja u recikliranom betonu za rušenje, efikasnost, a time i odnos između uskladištenih emisija i rezultirajućih novih emisija je 90%; kada se transportuje švajcarski CO 2 i zatim se skladišti u geološkom rezervoaru na Islandu, to je oko 80%.
Ova efikasnost bi trebalo da se poboljša u budućnosti jer većina novih emisija proizilazi iz transporta kontejnera železnicom i brodom, a neki od ovih načina transporta i dalje koriste energiju iz termoelektrana na ugalj, kao i fosilna goriva. Ukoliko se u budućnosti CO 2 izvozi u velikim razmerama, izgradnja cevovoda bi bila potencijalno rešenje.
Jedan aspekt koji je iznenadio istraživače, s druge strane, su regulatorne poteškoće na koje su naišli kada su pokušavali da prevezu CO 2 kroz nekoliko zemalja na Island. Ovo je bio prvi slučaj prekograničnog transporta ugljen-dioksida za skladištenje. „Mnogo CO 2 je potrebno u industriji proizvodnje hrane i može se bez problema transportovati preko granica, označeno kao hemikalije. Ali ako je ugljen-dioksid u obliku otpada — kao u našem slučaju — regulatorno okruženje je veoma nejasno“, objašnjava Marko Macoti, koordinator projekta i profesor ETH.
Projektni tim je stoga došao do zaključka: Ako Švajcarska želi da skladišti CO 2 u velikim razmerama i stvara podsticaje za kompanije u budućnosti, mora da radi sa svojim evropskim susedima kako bi se dogovorili o jasnim propisima.
Iako tehnologije isprobane u projektu ispravno funkcionišu, još uvek je potrebno mnogo istraživanja u oblasti upravljanja CO 2. Takođe je od vitalnog značaja da se uverite da su tehnologije razrađene do komercijalnog nivoa. Godine 2023. ETH Cirih, zajedno sa svojim partnerima u politici, nauci i industriji, osnovao je „Koaliciju za zelenu energiju i skladištenje“, čiji je jedan od ciljeva da ubrza usvajanje i uvođenje na industrijski nivo postojećih tehnologija za hvatanje CO 2, proizvodeći ugljen-neutralne gasove i fosilna goriva, i trajno skladištenje CO 2.
Još jedno pitanje kojim se ETH istraživači bave je da li se CO 2 takođe može skladištiti pod zemljom bliže kući, u Švajcarskoj. Mogući test injektiranja u bušotini u Trullikonu koji više nije potreban Nacionalnoj zadruzi za odlaganje radioaktivnog otpada (NAGRA) mogao bi dati neke početne odgovore.
