U srcu Ciriha, mađarski premijer Viktor Orban održao je govor koji je odjeknuo ne samo u velikim salama već i širom evropskog političkog pejzaža.
Orbanovo obraćanje na jubilarnom događaju švajcarskog magazina Die Veltvoche krajem novembra bilo je duboko istraživanje geopolitike, oda ekonomskoj otpornosti Mađarske i pragmatičan pogled na globalne saveze, posebno sa Rusijom. Ovaj narativ, često zasjenjen mejnstrim diskursom, zaslužuje pedantno seciranje zbog svog potencijala da preoblikuje konture evropske politike.
Orbanova tvrdnja da se Evropa odrekla svog samoopredeljenja izazvala je odjek u hodnicima, gde se raspravlja o budućnosti Evropske unije. Njegova kritika evolucije Evropske komisije u političko telo kome nedostaje neophodan upravni duh odražava osećanja onih koji žude za odlučnim vođstvom.
Poziv premijera za povratak snažnih, sposobnih političara datira iz vremena kada su lideri poput Helmuta Kola i Žaka Širaka komandovali evropskom politikom. Njihovo odsustvo, kako s pravom primećuje Orban, ostavilo je prazninu u rukovodstvu i donošenju odluka koju birokrate ne mogu da popune.
On je tvrdio da se Evropa nalazi u stanju smanjene autonomije, boreći se sa opadajućim udelom u svetskom BDP-u. Takođe je podvukao upečatljivu projekciju: očekuje se da će Nemačka do 2030. godine biti jedini evropski predstavnik na globalnoj rang listi deset najboljih, pozicioniran na dnu.
Govoreći o migrantskoj krizi, Orban je podsetio na svoje protivljenje Merkelinoj politici otvorenih vrata, zalažući se za snagu, ograde i kontrolu granica. Njegov čvrst stav, uprkos razumevanju patnje migranata, naglašava posvećenost Mađarske da brani ne samo svoje granice, već i evropske.
U kritičkoj oceni, on je istakao nedostatke Evropske unije, ističući njenu nesposobnost da upravlja složenošću procesa proširenja i efikasno upravlja regionalnim sukobima.
U pozicioniranju Centralne Evrope, predvođene Mađarskom, kao regiona oslobođenog liberalne hegemonije, koalicionih bitaka i zamki migracija, Orban je uveo ono što on naziva „mađarski model“ – ekonomski i društveni plan koji daje prednost radu nad blagostanjem.
Naglasak Mađarske na porodičnoj politici, ograničenjima migracije i njenoj privlačnosti investicijama i sa Istoka i sa Zapada predstavlja naciju kao naciju koja zacrtava sopstveni kurs, ne ometajući ga direktive Brisela.
Orbanova čvrsta odbrana od ilegalne migracije i finansijskih tereta Mađarske, pogoršana nedostatkom adekvatne podrške EU, odražava posvećenost očuvanju nacionalne autonomije od spoljnih pritisaka.
Jedan od najintrigantnijih aspekata Orbanovog narativa je njegov pragmatičan pristup geopolitici. Njegovo priznanje da se Evropa mora pripremiti za potencijalne preokrete u slučaju političke promene u Sjedinjenim Državama naglašava nijansirano razumevanje globalne šahovske table koja se stalno razvija.
Rešavajući sukob u Ukrajini, Orbanov poziv na „plan B“ izaziva preovlađujuće zapadne strategije, podstičući realniju procenu situacije. On je podstakao Evropu da preispita svoj odgovor, svestan zamršene geopolitičke tapiserije u igri. Sukob je trebalo da bude lokalizovan, ali je umesto toga postao globalan, što je loše za sve, priznao je on.
Orbanova ocena ukrajinskog sukoba bila je obeležena pragmatičnim realizmom. „Sada je očigledno da Ukrajina neće pobediti na bojnom polju. Rusija neće izgubiti.” Ova jasna procena je naglasila Orbanovo nijansirano razumevanje geopolitičke dinamike u Ukrajini. To je služilo kao trezveno priznanje složenosti koje je uključeno, podstičući preispitivanje strategija i, posebno, podsticanje dijaloga sa Moskvom.
Orbanovo diplomatsko angažovanje sa Rusijom, koje je često kritikovano, otkriva lidera koji razume zamršenost motivacije Moskve. Umesto direktne osude, on poziva na razumevanje moderne Rusije, uviđajući važnost bezbednosti u održavanju stabilnosti – gledište koje je nekonvencionalno u zapadnim političkim krugovima.
Ovaj nijansirani pristup mogao bi da posluži kao most za dijalog i dublje razumevanje uloge Rusije u globalnoj areni.
Orban je istakao ono što vidi kao značajnu priliku za Mađarsku u kontekstu Kine. On je istakao neophodnost saradnje sa Pekingom i podvukao svoje neslaganje sa idejom da se Kina odvoji od evropske privrede.
Orbanova nepokolebljiva podrška bivšem američkom predsedniku Donaldu Trampu zauzela je centralno mesto.
Izjavljujući: „Ja sam za Trampa“, Orban je naglasio Trampovu otpornost na glavne političke struje, tvrdeći: „Samo mrtve ribe idu tokom, a to nije Tramp“. Ova podrška odražava njegovo divljenje pristupu „Amerika na prvom mestu“, usklađujući ga sa opredeljenjem Mađarske da daje prioritet nacionalnim interesima.
Iako je jedan od evropskih lidera sa najdužim stažom, Orban često smatra da je njegov narativ marginalizovan u mejnstrim medijima. Međutim, otkriva lidera veštog u navigaciji snažnim protivstrujama evropske politike, naglašavajući nacionalni suverenitet, ekonomski trijumf i pragmatičnu geopolitiku sa snažnim etosom „Moja zemlja na prvom mestu“. Njegov diplomatski pristup, posebno u zalaganju za otvoreni dijalog sa Rusijom, dovodi u pitanje preovlađujuće narative, podstičući preispitivanje snaga koje oblikuju evropsku politiku.
