Preeklampsija je misteriozno stanje koje se javlja u otprilike jednoj od 10 trudnoća bez ikakvih ranih znakova upozorenja. Nakon 20 nedelja ili više normalnog krvnog pritiska tokom trudnoće, pacijenti sa preeklampsijom će početi da doživljavaju povišen krvni pritisak i mogu takođe imati povećan nivo proteina u urinu zbog hipertenzije koja smanjuje moć filtriranja bubrega. Produžena hipertenzija zbog preeklampsije može dovesti do oštećenja organa i komplikacija opasnih po život majke i fetusa.
Ne postoji lek za osnovne uzroke preeklampsije, tako da se lekari fokusiraju na upravljanje i praćenje krvnog pritiska pacijenata kako bi se omogućila što bliže donošenoj trudnoći. Sa teškom bolešću, neophodni su prevremeni porođaji.
„Za neke pacijente koji mogu da dođu do punog termina, dijagnoza preeklampsije je u početku zastrašujuća, ali na kraju predstavlja udarac na putu“, kaže Dženifer Mekintoš, DO, MS, vanredni profesor akušerstva i ginekologije na Medicinskom koledžu u Viskonsinu (MCV ). „Za one koji ga dobiju ranije, to može biti zastrašujuće i promeniti život, potencijalno uključujući dug boravak u bolnici pre porođaja i značajnu podršku za bebu u NICU nakon toga.
Potrebno je više istraživanja o tome šta uzrokuje preeklampsiju da bi vodilo razvoj potencijalnih novih načina za dijagnostikovanje, lečenje i prevenciju ovog uobičajenog, ali zagonetnog stanja.
„Učestalost preeklampsije u svetu raste, tako da istraživanja postaju sve važnija iz dana u dan“, kaže dr Mekintoš. „Preeklampsija postoji sve dok žene rađaju, a ipak je jedini lek za nju porođaj. Verujem da možemo da budemo inovativni i da radimo bolje za naše pacijente.“
Naučnici MCV-a objavili su rezultate studije o jednoj od teorija u nastajanju o tome šta uzrokuje preeklampsiju u Science Advances.
Eksperimenti se fokusiraju na određeni sloj ćelija placente nazvan sincitiotrofoblast (STB), koji je ključni deo barijere između majke i fetusa u razvoju. Ova blokada pomaže da se potpuno formirani imuni sistem majke spreči da reaguje na fetus i da potencijalno reaguje kao da je fetus strana pretnja kao što je virusni ili bakterijski napadač.
Barijera takođe funkcioniše obrnuto kako bi sprečila rastući imuni sistem fetusa da reaguje na ćelije i tkiva svoje majke. Autori studije su istraživali hipotezu da abnormalna količina ćelijskog i molekularnog stresa na STB može oštetiti placentu i dovesti do preeklampsije.
„Postoje znatni dokazi da se ovi stresovi akumuliraju, međutim, kako i zašto se to dešava i dalje ostaje otvoreno pitanje“, kaže Džastin Groub, dr, profesor fiziologije i biomedicinskog inženjeringa u MCV-u i ko-korespondent na Nauci Napreduje rukopis sa Dr. McIntosh. „Smatrali smo da je važno nastaviti da potvrđujemo nalaze STB stresa pre nego što nastavimo rad na našoj hipotezi da povišeni hormoni trudnoće doprinose akumulaciji stresa prekomernom stimulacijom STB-a.“
Istraživački tim je počeo proučavanjem placente doniranih u istraživačke svrhe preko MCV banke za istraživanje placente i krvi iz pupčane vrpce. Upoređujući „normalne“ placente sa placentama iz trudnoća u kojima su pacijenti patili od preeklampsije, istraživači su pokazali da je preeklampsija povezana sa višim nivoima ćelijskog stresa u STB sloju na placenti. Pored toga, istraživači su otkrili hiperaktivan nivo aktivnosti Gαk proteina za koji je poznato da igra ulogu u prenošenju signala povezanih sa nivoima nekoliko hormona prisutnih u prevelikim količinama tokom preeklampsije.
„Uzorci donirane ljudske placente bili su kritični za identifikaciju potencijalnih mehanizama STB stresa“, kaže Megan Opička, dr. ’23, naučnik za istraživanje i razvoj u BioSpider Technologies i prvi autor publikacije. „Pošto se ovi uzorci prikupljaju po isporuci, onda smo morali da razvijemo životinjski model kako bismo utvrdili da li ovi izvori stresa zaista mogu biti uzročnici.“
Na osnovu nalaza hiperaktivne signalizacije preko G-protein-coupled receptora (GPCR) u uzorcima pacijenata sa preeklampsijom, naučnici su razvili novi model miša genetski konstruisan da omogući preciznu manipulaciju GPCR signalima unutar specifičnih tipova ćelija. Ovo je omogućilo istraživačima da aktiviraju signalne puteve povezane sa preeklampsijom unutar STB sloja placente miša.
Tim je pokazao da je čak i vrlo kratka aktivacija identifikovanih signalnih kaskada tokom ranog ili srednjeg dela gestacije dovela do značajnih posledica tokom trudnoće miša. Ovi miševi su razvili sve znakove preeklampsije, uključujući visok krvni pritisak, oštećenje bubrega i druge anatomske i ćelijske promene.
Kod nekih miševa koji su bili izloženi signalima koji izazivaju preeklampsiju, naučnici su testirali efekte leka koji smanjuje stres na mitohondrije koje stvaraju energiju unutar svake ćelije. Lek je pružio značajnu zaštitu od razvoja znakova i simptoma preeklampsije.
„Sa našim jedinstvenim modelom možemo proučavati efekte faktora koji doprinose preeklampsiji tokom trudnoće“, kaže dr Grobe. „Možemo testirati specifične signalne kaskade u određenim ćelijama i tkivima u određeno vreme da bismo posmatrali njihove efekte. Samo smo zagrebali površinu o onome što možemo naučiti.“
„Ovo će apsolutno biti odskočna daska za buduća istraživanja“, dodaje dr Mekintoš. „Pošto je lek koji smo testirali, MitoK, opšte poznato da je bezbedan, radimo na planovima za kliničku pilot studiju kako bismo testirali odgovarajuću dozu i efikasnost pre nego što nastavimo sa većim kliničkim studijama preeklampsije u budućnosti.
Dakle, da li se preeklampsija može sprečiti? Dok je danas odgovor ne, naučnici MCV-a su sada korak bliže ovim eksperimentalnim rezultatima. I oni nastavljaju da rade kao tim kako bi postigli ovaj cilj kroz dodatne studije.
„Ono što pokreće moje istraživanje je moja frustracija zbog nedostatka razumevanja šta uzrokuje preeklampsiju“, kaže dr Mekintoš. „Moramo da nastavimo da povezujemo klupu i krevet kako bismo razumeli uzroke i iskoristili ih da donesemo lek pored kreveta.“