Kontakt koža na kožu između roditelja i bebe tokom prvih sati nakon veoma prevremenog porođaja pomaže razvoju socijalnih veština deteta. Ovo je prema novoj studiji objavljenoj u JAMA Network Open od strane istraživača sa Instituta Karolinska i drugih. Studija takođe pokazuje da očevi mogu igrati važniju ulogu nego što je to pokazalo prethodno istraživanje.
U dosadašnjoj praksi, veoma prevremeno rođene bebe obično se stavljaju u inkubator da bi se zagrejale i stabilizovale tokom prvih sati nakon rođenja. U „Neposrednoj studiji kože na kožu između roditelja i beba“ (IPISTOSS), 91 prevremeno rođena beba rođena od 28 do 33 nedelje nasumično je raspoređena ili na tradicionalnu negu u inkubatoru ili na neposredni kontakt koža na kožu sa jednim od roditelja.
Studija je dala nekoliko rezultata koji pokazuju, između ostalog, da je neposredan kontakt koža na kožu bezbedan za bebe i koristan za njihovu kardiorespiratornu stabilizaciju i održavanje temperature, i da ga roditelji percipiraju kao vredan.
Sada, kao deo ove studije, istraživači su takođe proučavali društveni razvoj u dobi od četiri meseca od 71 ove prevremeno rođene bebe. Deca su nasumično raspoređena da primaju ili standardnu negu u inkubatoru ili da primaju negu na grudima jednog od roditelja, bilo majčinih ili očevih, prvih šest sati nakon rođenja.
„Ono što je novo u našoj studiji je da smo takođe omogućili očevima da imaju kontakt koža na kožu odmah nakon porođaja. U većini prethodnih studija, majka je ta koja je primarni staratelj, ali u našoj studiji to su bili očevi koji su imali najviše kontakta od kože do kože“, kaže Vibke Jonas, babica, viši predavač i vanredni profesor na Odeljenju za zdravlje žena i dece Karolinskog instituta, kao i vođa istraživanja i poslednji autor studije.
„Studija je identifikovala očeve kao ranije neiskorišteni resurs koji zaista ima važnu funkciju u neposrednom kontaktu koža na kožu sa svojim detetom ako majka nije dostupna“, kaže dr Siri Liliskeld. student istog odeljenja i specijalistička medicinska sestra neonatalne nege i prvi autor studije.
Posle četiri meseca, društvenu interakciju između majke i deteta snimila su i procenila dva psihologa koji nisu znali koje je dete imalo rani kontakt koža na kožu, a koje nije.
Kvalitet interakcije je meren prema skali za ranu procenu odnosa roditelja i deteta (PCERA), gde su različiti elementi ocenjeni od jedan do pet, pri čemu je jedan razlog za zabrinutost, a pet veoma dobar kvalitet.
Bebe koje su dobile neposredan kontakt koža na kožu imale su značajno bolje rezultate u subskali merenja komunikativnih i društvenih veština odojčeta. Na skali od pet tačaka njihov prosečan rezultat bio je bliži četiri, dok su odojčadi zbrinuti prema dosadašnjoj praksi bili nešto iznad tri.
„Ono što ste mogli da vidite je da su bebe u grupi koža na kožu imale nešto bolje komunikacijske veštine, bile su malo društvenije i srećnije“, kaže Vibke Jonas.
Prevremeno rođene bebe imaju razvojne izazove dok odrastaju i potrebna im je velika podrška. Iako je medicinski razvoj prešao dug put, briga o ovim bebama još uvek treba da se razvije, kažu istraživači.
„Ako kombinujemo neposrednu medicinsku negu veoma prevremeno rođenih beba sa relativno jednostavnom intervencijom kao što je kontakt koža na kožu, to utiče na socijalne veštine beba“, kaže Jonas Vibke i nastavlja.
„Prethodne studije su pokazale da prevremeno rođene bebe rade nešto lošije u društvenoj interakciji, na primer, ne daju tako jasne signale u interakciji sa svojim majkama. Bliskost između beba i njihovih roditelja pri rođenju može stoga da stimuliše kasniju interakciju, a samim tim i razvoj. od bebe“.
Prednosti neposrednog kontakta koža na kožu su toliko jasne da i Vibke Jonas i Siri Lillieskold veruju da bi to trebalo sada da se uvede u švedsku neonatalnu negu. A ovaj posao je, kažu, već u toku.
„Radili smo veoma aktivno na smanjenju razdvajanja između novorođenčadi i roditelja uopšte, a sada imamo dokaze da to uradimo i sa ovim veoma nedonoščadima“, kaže Siri Liliskeld.
Istraživački tim će nastaviti da izveštava o razvoju novorođenčadi sa 12 i 24 meseca.
Studija je rezultat saradnje između istraživača sa Instituta Karolinska i Univerzitetske bolnice Stavanger, Norveška, i Univerziteta u Turkuu, Finska.
