Nova studija o pticama pevačicama selicama pokazuje da osobe sa prosečnom veličinom belih mrlja na repu – osobina koja je kritična za uspešno traženje hrane – žive duže od jedinki sa većom količinom belog u repu.
Nalazi pružaju retko primećen primer stabilizacije selekcije, pri čemu prirodna selekcija favorizuje prosečne pojedince sa osobinama koje su bliske prosečnoj vrednosti populacije.
Novo istraživanje, objavljeno u Proceedings of the Roial Societi B, fokusira se na pevačicu s kapuljačom, malu pticu pevačicu selicu koja se gnezdi u šumskim staništima u istočnoj Severnoj Americi i zimuje u južnom Meksiku, Centralnoj Americi i na Karibima.
Tokom svog složenog migratornog životnog ciklusa, pevačice s kapuljačom koriste neobičnu strategiju hranjenja koja se zove hvatanje hrane u poteri; neprekidnim otvaranjem repa da bi se otkrilo belo spoljno perje repa, pevačice s kapuljačom se preplaše i ispucaju krilate insekte koji se onda mogu juriti i uhvatiti u letu.
„Već neko vreme znamo da su bele mrlje na repu važne za ishranu kapuljača,“ kaže profesor emeritus biologije Ron Mumme sa Allegheni College-a. „Ako privremeno zatamnite ptičje repove, uspeh u traženju hrane značajno opada.
On takođe napominje da postoje jaki eksperimentalni dokazi od drugih vrsta sakupljača hrane u poteri da je obim belog u repu fino podešen prirodnom selekcijom; atipični uzorci repa koji odstupaju od proseka populacije manje su efikasni u zapanjujućem plenu insekata i dovode do smanjenog uspeha u traženju hrane.
„Ono što ranije nismo znali je da li prirodna varijacija u obimu beline u repu utiče na dugoročni opstanak“, kaže Mumme. „To je pitanje na koje sam želeo da odgovorim.
Mumme se pozabavio ovim pitanjem kroz svoje 14-godišnje proučavanje pevača sa kapuljačama na Hemlock Hill Field Station u severozapadnoj Pensilvaniji. U periodu od 2010. do 2023. uhvatio je, razabrao i izmerio šare repa 625 pevača sa kapuljačama koji su se nastanili i razmnožili na Hemlok Hilu tokom sezone gnežđenja od maja do avgusta. Zatim je pratio dugoročni opstanak ptica sa trakama u boji koje su se vratile na mesto istraživanja – ili se nisu vratile – u narednim godinama.
Prvo, otkrio je da pevačice s kapuljačom pokazuju značajne međuindividualne varijacije u obimu beline u repu koje je veoma ponovljivo tokom godišnje zamene perja koje se dešava tokom kasnog letnjeg linjanja; 75% varijacija u obimu belog može se pripisati doslednim razlikama među pojedincima, a samo 25% se može pripisati godišnjim promenama unutar pojedinaca.
„To je veoma jak nagoveštaj da varijacija u obrascu repa verovatno ima osnovnu genetsku osnovu“, kaže Mumme. On sumnja da su varijacije perja rezultat malih individualnih razlika u tome kako su regulisani ključni geni boje perja.
Drugo, dok je većina kapuljača imala loš dugoročni opstanak i bila je prisutna na Hemlok Hilu samo 1-2 godine, drugi su bili znatno uspešniji, preživeli su i vratili se da se razmnožavaju na Hemlok Hilu čak devet uzastopnih sezona. To stvara ono što evolucioni biolozi nazivaju ‘prilikom za selekciju’ da deluje na varijacije osobina koje potencijalno utiču na opstanak.
Konačno, dugoročni opstanak nije bio nasumičan u pogledu belog repa; ptice sa srednjim stepenom belog – one koje su bile blizu proseku populacije – živele su duže od jedinki sa većom količinom belog u repu. Rezultati snažno sugerišu da je obim belog u repu fino podešen stabilizacijom prirodne selekcije kako bi se maksimizirao uspeh u potrazi za hranom i dugoročni opstanak.
„To je odličan primer kako stabilizacijska selekcija može delovati na neznatne varijacije perja koje na prvi pogled izgledaju potpuno beznačajno“, kaže Mumme.