Finansije truju međunarodnu saradnju u vezi sa klimatskom krizom.
Više ne postoji nikakva kredibilna debata o potrebi da se deluje na klimatske promene, ali tenzije se rasplamsavaju oko pitanja ko bi trebalo da izvrši ogromna ulaganja neophodna za postepeno ukidanje fosilnih goriva i prilagođavanje na neprijateljskiju klimu.
Razdor između bogatijih i siromašnijih zemalja je posledično oživeo i pregovori su ponovo pali u žestoku krizu. Kako se može rešiti finansijska borba?
Još 2009. godine razvijene zemlje su se na samitu u Kopenhagenu obavezale da će od 2020. godine obezbediti zemljama u razvoju 100 milijardi američkih dolara (78,9 milijardi funti) klimatskih finansijskih sredstava godišnje.
100 milijardi američkih dolara godišnje je samo delić od 1,8 biliona američkih dolara koji su zemljama sa niskim i srednjim prihodima potrebni svake godine da smanje emisije i prilagode se uticajima klimatskih promena.
Ali to je simbolično: predstavlja nadoknadu za ogroman udeo globalnog budžeta za ugljenik koji su razvijene zemlje progutale, ostavljajući ostatak sveta i pogođen klimatskim katastrofama i ograničen u pogledu ugljenika koji mogu da emituju dok teže bolji kvalitet života.
Uprkos političkom značaju obećanja od 100 milijardi američkih dolara, razvijene zemlje ga nisu ispunile 2020. ili 2021. Možda će ispuniti cilj 2022. godine, ali podaci koji su sami prijavili još nisu potvrđeni.
Prekinuto obećanje o finansiranju klimatskih promena izazvalo je ogorčenost u zemljama u razvoju, uz gomilanje vakcina i mamurluk duga.
Mnoge od ovih zemalja insistiraju na tome da se 100 milijardi američkih dolara godišnje mora ispuniti pre nego što drugi aspekti klimatskih pregovora mogu da se nastave u dobroj nameri.
Ipak, mnoge razvijene zemlje iskosa gledaju na ove zahteve nekih od sve bogatijih i zagađujućih ekonomija — poput zalivskih država ili Kine — koje sede u bloku zemalja u razvoju. Ovaj blok nema obavezu da obezbedi klimatsko finansiranje u okviru međunarodnog režima.
Stavovi obe strane zanemaruju ogromnu količinu finansiranja za klimu koje mnoge zemlje u razvoju već doprinose.
Većina zemalja plaća u multilateralne razvojne banke, koje osnivaju vlade da pomognu siromašnijim zemljama da pristupe jeftinijim finansijskim i savetodavnim uslugama.
Iako je borba protiv klimatskih promjena rijetko primarna motivacija zemlje za ulaganje u ove banke, njihov doprinos ipak pomaže zemljama u razvoju da ublaže klimatske promjene i prilagode se na njih. Na primer, banke bi mogle da obezbede jeftin zajam zemljama koje žele da unaprede svoje sisteme za otpadne vode kako bi se izborile sa većom količinom padavina, ili da izgrade mrežu javnog prevoza koja izbegava emisije iz privatnih automobila.
Zemlje u razvoju ne traže niti dobijaju kredit za ovo finansiranje klimatskih promjena, jer nisu u obavezi da prijave svoj doprinos Konvenciji UN o klimi. U prvoj analizi takve vrste, istraživački centar za globalne poslove ODI je otkrio da zemlje u razvoju već obezbeđuju velike količine finansiranja za klimu preko ovih banaka.
Kina je 11. najveći dobavljač od svih zemalja, doprinoseći 1,2 milijarde dolara godišnje. Indija (17.), Brazil (19.) i Rusija (20.) su takođe značajni donatori.
Čak i ove brojke potcenjuju doprinose zemalja u razvoju, jer ne uključuju finansiranje klimatskih promena koje se kanališe bilateralno između zemalja, a ne preko multilateralnih razvojnih banaka ili agencija UN, i dostupne su samo za nekoliko zemalja u razvoju, uključujući Kinu.
Oslanjajući se na ove baze podataka, izračunali smo da Kina bilateralno obezbeđuje 1,4 milijarde američkih dolara javnih finansija. Ako kombinujemo ovu cifru sa 1,2 milijarde američkih dolara finansiranja za klimu koje kanališe preko multilateralnih razvojnih banaka, Kina je sedmi najveći dobavljač klimatskih finansija između Italije (šesta) i Kanade (osma).
Ove brojke predstavljaju sprdnju sa zahtevima SAD i EU da Kina počne da doprinosi finansiranju klimatskih promena—posebno imajući u vidu dosadašnje rezultate SAD.
Naš godišnji izveštaj o „pravičnom udelu“ pripisuje odgovornost za cilj od 100 milijardi dolara među razvijenim zemljama na osnovu njihovih istorijskih emisija (koje nastavljaju da podstiču globalno zagrevanje), prihoda i veličine stanovništva.
Na osnovu ovih pokazatelja, otkrili smo da su SAD u velikoj meri odgovorne za nedostatak klimatskih finansijskih sredstava. Najveća svetska ekonomija trebalo bi da obezbedi 43,5 milijardi američkih dolara klimatskih finansijskih sredstava godišnje. Godine 2021. dao je samo 9,3 milijarde američkih dolara – mršavih 21% svog poštenog udela.
Za kontekst, na SAD otpada oko petine istorijskih emisija, ali samo 4% globalne populacije. Njena ekonomija je četiri puta veća od japanske, pet puta veća od nemačke i osam puta veća od francuske, a ipak pruža manje finansijskih sredstava za klimu nego bilo koja od njih.
Iako Kina ima 17% svetske populacije, ona je odgovorna za samo 11% kumulativnih emisija. Kina je takođe mnogo siromašnija po osobi od SAD — ili zaista, bilo koje od razvijenih zemalja za koje se očekuje da će obezbediti klimatsko finansiranje. Bez obzira na to, Kina daje 2,6 milijardi američkih dolara klimatskih finansijskih sredstava godišnje.
Zemlje se okupljaju u Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE) za sledeću rundu klimatskih pregovora. Novi cilj finansiranja klime, koji će zameniti trenutni cilj od 100 milijardi američkih dolara godišnje, i novi fond za gubitke i štete, biće u centru pažnje.
Predlažemo dva kriterijuma za određivanje kada zemlje treba da budu obavezne da obezbede finansiranje klimatskih promena: da su najmanje bogate po osobi kao prosečna razvijena zemlja početkom 1990-ih, kada su počeli međunarodni pregovori o klimi, i da su proizvele isto toliko istorijskih emisija po osobi.
Šest zemalja ispunjava naše kriterijume: Brunej Darusalam, Češka, Estonija, Kuvajt, Katar i UAE. Češka Republika, Estonija i Katar već dobrovoljno obezbeđuju dodatno finansiranje klimatskih promena pored svojih doprinosa multilateralnim razvojnim bankama. Brunej Darusalam, Kuvajt i UAE — koji predsedavaju ovom rundom klimatskih pregovora — nemaju.
Dakle, kako se može prekinuti ćorsokak?
Najbrži način da se povrati poverenje u međunarodni klimatski režim bio bi da SAD pojačaju svoj pravičan udeo u finansiranju klimatskih promena. Bez toga, Evropljani su na putu da zapune jaz tako što će ispuniti i premašiti svoj pošteni udeo od 100 milijardi američkih dolara.
Tek kada razvijene zemlje ispune svoje dugogodišnje obećanje, razgovor o novim davaocima finansijskih sredstava za klimu postaje politički moguć.
Svet je upravo izdržao najtoplijih 12 meseci u istoriji. Nadajmo se da će ove ekstremne temperature zapaliti vatru među diplomatama i pregovaračima, podstaknuvši zajedničku posvećenost pronalaženju finansijskih sredstava za sprečavanje klimatske katastrofe.
