Kalifornijski univerzitet, profesor planetarnih nauka u Santa Kruzu, Frensis Nimo, nedavno je bio koautor članka Science Advances o unutrašnjoj strukturi patuljaste planete Eris.
Eris je otprilike veličine Plutona, ali je oko 50% udaljenija od Sunca. Otkriće Eride u Kajperovom pojasu iza Neptuna 2005. godine podstaklo je debatu koja je na kraju reklasificirala Pluton u patuljastu planetu.
Interesovanje za Pluton je privuklo istraživača sa Univerziteta Santa Kruz Frensisa Nimoa da proučava Eris.
Nimo je bio u poseti Majklu Braunu—jednom od otkrića Erisa—na Kalifornijskom institutu za tehnologiju pre oko šest meseci i shvatio da bi neki od Braunovih novih, neobjavljenih podataka mogli da pomognu u otkrivanju informacija o svojstvima Erisa.
Njih dvoje su radili na modelima narednih nekoliko meseci i objavili svoje rezultate u časopisu Science Advances. Dve glavne informacije dovele su do njihovih rezultata.
Prvi važan trag je da su Eris i njen mesec, Disnomija, uvek okrenuti na isti način jedan prema drugom.
„To se dešava zato što se velika planeta okreće plime i oseci koje mali mesec podiže na njoj“, objasnio je Nimo. „Što je mesec veći, planeta se brže okreće.“
Istraživači mogu da koriste karakteristike spina i orbite planeta i njihovih meseca da bi zaključili svojstva njihovih unutrašnjih struktura. Ali donedavno naučnici nisu imali procenu veličine disnomije.
Braunovi tada neobjavljeni podaci su to promenili otkrivanjem da Erisin mesec mora biti ispod određene mase. Ova gornja granica mase pružila je drugu ključnu informaciju.
„I čim to saznate, onda zapravo možete početi da pravite prave proračune“, rekao je Nimo.
Glavni, neočekivani rezultat Nimmo-ovog i Braunovog modela je da je Eris iznenađujuće rasipna, ili „mrskava”.
Koautori su utvrdili da Eris ima stenovito jezgro okruženo slojem leda. Ova spoljna ljuska leda verovatno konvektira, za razliku od provodne ljuske Plutona.
„Stena sadrži radioaktivne elemente, a oni proizvode toplotu. I onda ta toplota mora nekako da izađe“, objasnio je Nimo. „Dakle, kako toplota beži, ona pokreće ovo sporo mešanje u ledu.“
Eris se stoga ponaša manje kao kruti predmet, a „više kao meki sir ili nešto slično. Ima tendenciju da malo teče“, rekao je Nimo.
Gornja granica mase disnomije proizišla je iz merenja radio teleskopa Atacama Large Millimeter Arrai (ALMA). Nimmo se nada da će uskoro preciznija merenja mase pomoći u daljem usavršavanju modela.
„Ako je disnomija manja od toga, onda je Eris još mršavija“, rekao je on.
Dodatni podaci o obliku Erisa će pomoći da se proveri model koji su Nimo i Braun kreirali.
„Mi ističemo da bi Eris trebalo da bude prilično glatka jer ako postoji bilo kakva površinska topografija, led će teći i ta topografija će nestati“, rekao je Nimo. „Zato bi bilo lepo da se izmeri kakva je Eris oblika, jer ako je veoma nepravilna, to se ne bi slagalo sa našim modelom.
Eris je toliko udaljena od Zemlje da se pojavljuje kao jedan piksel, tako da će naučnici, da bi rekonstruisali njen oblik, morati da posmatraju kako planeta prolazi ispred zvezda.
„Zvezda trepće, a onda se zvezda vraća, i to vam govori koliko je Eris široka u tom trenutku. A ako to uradite sa čitavom gomilom zvezda, onda zapravo možete da rekonstruišete oblik“, objasnio je Nimo. „Nadam se da ljudi to zaista rade, samo ne znam da li jesu.
Više informacija: Frensis Nimo i saradnici, Unutrašnja struktura Erisa izvedena iz njenog spina i evolucije orbite, Napredak nauke (2023). DOI: 10.1126/sciadv.adi9201
Informacije o časopisu: Science Advances
Obezbeđuje Univerzitet Kalifornije – Santa Kruz
Istražite dalje
