Plastika utiče na našu okolinu, a možda čak i na naše zdravlje na zabrinjavajuće načine – a najsitniji komadići su sada povezani sa promenama u proteinima mozga povezanim sa određenim vrstama demencije, uključujući Parkinsonovu bolest.
Tim koji su predvodili istraživači sa Univerziteta Duke u SAD-u posmatrao je odnos između nanoplastike razbijene iz polistirena i proteina alfa-sinukleina.
Nakupljanje aberantnih oblika ovog proteina je ranije primećeno u mozgu ljudi sa Parkinsonovom bolešću.
„Parkinsonova bolest se naziva najbrže rastućim neurološkim poremećajem na svetu“, kaže neurobiolog i stariji autor Endrju Vest sa Univerziteta Djuk.
Brojni podaci ukazuju na to da bi faktori životne sredine mogli igrati istaknutu ulogu u Parkinsonovoj bolesti, ali takvi faktori uglavnom nisu identifikovani.
U tri različite vrste eksperimenata – u rastvorima, u ćelijama kultivisanim u laboratoriji i kod miševa koji su genetski modifikovani da imaju predispoziciju za razvoj stanja sličnog Parkinsonovoj – prisustvo plastike privuklo je neobično velike nakupine alfa-sinukleina.
Od posebnog interesa su bile čvrste hemijske veze formirane između nanočestica polistirena i proteina alfa-sinukleina, posebno u ćelijskim lizozomima, gde se vrši odlaganje otpada.
Ovde postoje dokazi da plastika ometa prirodni proces čišćenja neurona, što opet ukazuje na Parkinsonovu bolest i slične bolesti.
Pre nego što krenemo ispred sebe, treba da primetimo da su ovo još uvek rani nalazi i da još nisu rađeni testovi na ljudima. Odnos između nanoplastike i alfa-sinukleina još nije jasan, kao ni odnos između kongregacije alfa-sinukleina i demencije.
Vredi napomenuti da se smatra da alfa-sinuklein igra važnu ulogu u održavanju zdravlja neurona mozga – problemi počinju tek kada se iskrivi ili pogrešno savije. Međutim, teško je utvrditi da li je ovo uzrok ili simptom bolesti poput Parkinsonove.
Ono što ova studija pokazuje je da nanoplastika utiče na nivoe proteina. Sledeći korak je da se bolje pogleda – a to bi moglo zahtevati nove tehnologije koje su u stanju da bolje prate nivoe plastike i njihove hemijske interakcije na najmanjim razmerama.
Ono što već znamo je da većina nas već nosi mikroskopske čestice plastike u krvi. Otkrivanje kako to utiče na naše zdravlje biće ključna oblast istraživanja u godinama koje dolaze.
„Dok se mikroplastični i nanoplastični zagađivači pomno procenjuju zbog njihovog potencijalnog uticaja na rak i autoimune bolesti“, kaže Vest, „upečatljiva priroda interakcija koje bismo mogli da primetimo u našim modelima ukazuje na potrebu za procenom povećanja nanoplastičnih zagađivača na Parkinsonovu bolest i demenciju rizik i napredak“.
