Čini se da terapija pokreta izazvana ograničenjem donjih ekstremiteta (LE-CIMT), odnosno tretman visokog intenziteta sa vežbanjem šest sati dnevno tokom dve nedelje, poboljšava funkciju noge i sposobnost hodanja i kretanja u okruženju. Poboljšanja se vide čak i ako je prošlo dosta vremena od moždanog udara, a postignuti efekti su zadržani, što pokazuje nova teza Ingele Marklund.
LE-CIMT je opcija lečenja koja se može izvoditi i na dnevnoj rehabilitaciji u bolnici iu ambulantnoj nezi. Ljudi sa moždanim udarom lečeni LE-CIMT su intervjuisani za studiju. Na osnovu sposobnosti pacijenata da hodaju na udaljenosti od šest minuta, može se predvideti kvalitet njihovog zdravstvenog života u smislu fizičke funkcije, naglašavajući značaj treninga hodanja i lokomocije u rehabilitaciji nakon moždanog udara.
„Otkrili smo da je tretman visokog intenziteta doveo do značajnih poboljšanja funkcije nogu uz povećanu snagu, poboljšanu ravnotežu i sposobnost hodanja i obavljanja dve stvari u isto vreme“, kaže Marklund, Odeljenje za medicinu i rehabilitaciju u zajednici.
Pored toga, brzina hodanja i sposobnost hodanja na većoj udaljenosti poboljšani su kod ljudi sa moždanim udarom. Održali su ili čak poboljšali svoju težinu na nozi koja je više pogođena do simetričnijeg opterećenja u stojećem položaju. Postignuta poboljšanja su se zadržala u praćenju tri i šest meseci nakon završetka lečenja.
„Takođe smo pronašli snažnu korelaciju između vremena od bolesti i starosti u funkcionalnim testovima koji su sprovedeni. Oni koji su završili LE-CIMT u roku od šest meseci od bolesti poboljšali su brzinu hodanja u većem stepenu od onih koji su završili LE-CIMT nakon sedam meseci ili više. Mlađi učesnici su imali bolju ravnotežu od starijih u jednom od testova ravnoteže.“
Analiza sprovedenih intervjua o iskustvima učesnika stvorila je sveobuhvatnu temu, da im je LE-CIMT dao znanje o sebi i kako njihovo telo funkcioniše. Ovo saznanje olakšalo je mogućnost lakšeg življenja. Osećali su da još ima nade i mogućnosti za funkcionalno poboljšanje, što im je dalo povećanu nezavisnost i samopoštovanje. Iako je tretman bio intenzivan i izazovan, smatralo se da je apsolutno neophodno.
U poređenju sa opštom populacijom u Švedskoj, učesnici su imali značajno niži kvalitet života vezan za zdravlje u smislu fizičke funkcije, fizičkog kapaciteta, opšteg zdravlja i socijalne funkcije. Postojala je jaka korelacija između njihovih rezultata na testu šetnje od šest minuta i domena fizičke funkcije.
„Povećanom funkcijom obolele noge stvaraju se uslovi za povećano učešće u društvu onih koji dožive moždani udar. Snaga, ravnoteža i sposobnost da hodaju i rade dve stvari istovremeno su važni faktori u smanjenju rizika od pada, a ujedno su i jaki faktori“, rekao je Marklund.