Blizu vrha podvodne planine zapadno od Srednjoatlantskog grebena, nazubljeni pejzaž kula uzdiže se iz mraka.
Njihovi kremasti karbonatni zidovi i stubovi izgledaju sablasno plavi u svetlu vozila na daljinsko upravljanje koje je poslato da istražuje.
Njihova visina se kreće od sićušnih naslaga veličine žabokrečine do velikog monolita koji stoji 60 metara (skoro 200 stopa). Ovo je izgubljeni grad.
Otkrili su ga naučnici 2000. godine, na više od 700 metara (2.300 stopa) ispod površine, Hidrotermalno polje Izgubljeni grad je najdugovečnije okruženje za ventilaciju poznato u okeanu. Ništa slično nije pronađeno.
Najmanje 120.000 godina, a možda i duže, plašt koji se uzdiže u ovom delu sveta reaguje sa morskom vodom i ispušta vodonik, metan i druge rastvorene gasove u okean.
U pukotinama i pukotinama otvora polja, ugljovodonici hrane nove mikrobne zajednice čak i bez prisustva kiseonika.
Dimnjaci koji izbacuju gasove do 40 °C (104 °F) dom su obilja puževa i rakova. Veće životinje kao što su rakovi, škampi, morski ježevi i jegulje su retke, ali još uvek prisutne.
Uprkos ekstremnoj prirodi životne sredine, čini se da vrvi od života, a istraživači misle da je vredno naše pažnje i zaštite.
Dok druga hidrotermalna polja poput ovog verovatno postoje negde drugde u svetskim okeanima, ovo je jedino koje su vozila na daljinsko upravljanje do sada uspela da pronađu.
Ugljovodonici proizvedeni u otvorima Izgubljenog grada nisu nastali od atmosferskog ugljen-dioksida ili sunčeve svetlosti, već hemijskim reakcijama na dubokom morskom dnu.
Pošto su ugljovodonici građevni blokovi života, to ostavlja otvorenu mogućnost da je život nastao u staništu kao što je ovo. I ne samo na našoj planeti.
„Ovo je primer tipa ekosistema koji bi mogao da bude aktivan na Enceladu ili Evropi odmah ove sekunde“, rekao je mikrobiolog Vilijam Brazelton za Smitsonijan 2018. godine, misleći na mesece Saturna i Jupitera.
„A možda i Mars u prošlosti.“
Za razliku od podvodnih vulkanskih otvora zvanih crni pušači, koji su takođe imenovani kao moguće prvo stanište, ekosistem Izgubljenog grada ne zavisi od toplote magme.
Crni pušači proizvode uglavnom minerale bogate gvožđem i sumporom, dok dimnjaci Izgubljenog grada proizvode do 100 puta više vodonika i metana.
Kalcitni otvori Izgubljenog grada su takođe mnogo, mnogo veći od crnih pušača, što sugeriše da su bili aktivni duže.
Najviši od monolita nosi ime Posejdon, po grčkom bogu mora, a proteže se više od 60 metara u visinu.
U međuvremenu, severoistočno od tornja, nalazi se litica sa kratkim naletima aktivnosti. Istraživači sa Univerziteta u Vašingtonu opisuju otvore za ventilaciju ovde kao „plaču“ tečnošću da bi proizveli „skupine delikatnih, višestrukih karbonatnih izraslina koje se protežu ka spolja kao prsti podignutih ruku“.
Nažalost, naučnici nisu jedini koje je mamio taj neobičan teren.
2018. godine objavljeno je da je Poljska dobila prava na rudarenje dubokog mora oko Izgubljenog grada. Iako ne postoje dragoceni resursi za kopanje u samom termalnom polju, uništenje gradske okoline moglo bi imati neželjene posledice.
Ovo je Izgubljeni grad, visoki ekosistem usred severnog Atlantika. Potpuno je jedinstven, sa životom koji se ne može naći nigde drugde na Zemlji. A ako bi neko hteo da ga uništi? Ne možete ništa da uradite povodom toga. Nema zakona. Bez posledica. Dobrodošli na otvoreno more… pic.tvitter.com/mdG5vOsr5h
Naučnici upozoravaju da bi bilo kakvo pražnjenje ili pražnjenje, izazvano rudarstvom, lako moglo da zapljusne ovo izuzetno stanište.
Neki stručnjaci stoga pozivaju da se Izgubljeni grad uvrsti na listu svetske baštine, kako bi se zaštitilo prirodno čudo pre nego što bude prekasno.
