Možete li se setiti komičara, glumca, pesnika ili pisca koji je patio od mentalne bolesti? Možda su vam na pamet pali glumac Robin Vilijams ili komičar Stiven Fraj. Možda je to bila spisateljica Virdžinija Vulf. Sva trojica su imala dobro dokumentovanu borbu sa bipolarnim poremećajem.
Mentalne bolesti su dugo bile povezane sa kreativnim razmišljanjem. Na primer, bitka matematičara Džona Neša sa šizofrenijom ovekovečena je u filmu Lep um (2001).
Istraživanja podržavaju ovu vezu, pokazujući da ljudi sa mentalnim bolestima kao što je šizofrenija češće rade na kreativnim poslovima. Takođe pokazuje da se kreativne grupe, uključujući stand-up komičare, umetnike i naučnike, češće suočavaju sa izazovima u vezi sa svojim mentalnim zdravljem.
Ali da li su svi kreativni ljudi stvoreni jednaki? Naša nova studija, objavljena u BJPsich Open, imala je za cilj da istraži da li jedinstvena kreativna grupa koja nikada ranije nije proučavana — mađioničari — pokazuje slične sklonosti nekim mentalnim bolestima kao što je šizofrenija. Takođe smo pogledali da li je veća verovatnoća da imaju neurodivergentnu razliku, kao što je autizam.
Mnogi istraživači veruju da i mentalna bolest i neurodivergencija mogu poboljšati kreativno razmišljanje. Naučnik Templ Grandin je čuveni primer ovoga. Ona pripisuje svoje iskustvo u spektru autizma za razvoj mašine za zagrljaje koja pomaže u rukovanju stokom na humaniji način, a kasnije su je usvojili drugi autistični ljudi.
Stanja mentalnog zdravlja mogu varirati od anksioznosti ili depresije do poremećaja ličnosti ili psihoze. Kada neko doživi psihozu, ona se meri na kontinuitetu, pri čemu se samo onima koji doživljavaju određene obrasce i epizode dijagnostikuje šizofrenija.
Ljudi kojima nije klinički dijagnostifikovana šizofrenija, na primer, kao što su oni sa manje epizoda ili manje intenzivnim simptomima psihoze, ponekad doživljavaju lutanje uma i neorganizovano razmišljanje. Ovo može biti izazovno za fokusiranje, ali može biti korisno za podsticanje kreativnosti.
Mađioničari su jedinstveni po tome što obojica stvaraju sopstvene emisije i izvode ih. U tom smislu su slični komičarima. Većina drugih kreativnih grupa ili stvara ili izvodi, ali ne oboje. Međutim, za razliku od komičara, u magičnom nastupu je mnogo više u pitanju. Ako šala komičara propadne, to može biti neprijatno, ali je malo verovatno da će upropastiti celu emisiju.
Uz nekoliko dobrih šala koje nasmeju publiku, komičar može da se vrati na pravi put. Nasuprot tome, jedan neuspeli magični trik može biti katastrofalan, a mogućnosti da se oporavite tokom čina mogu biti malobrojne.
Mađioničari, stoga, moraju da budu izuzetno precizni u svom izvođenju i da poseduju visoke tehničke veštine, dok istovremeno zabavljaju publiku. Ovo jedinstveno radno okruženje i skup veština čine ih intrigantnom kreativnom grupom za učenje. Sproveli smo sopstveno istraživanje uz pomoć profesionalnog mađioničara.
Naša studija je obuhvatila 195 mađioničara, prvenstveno iz Velike Britanije i SAD, sa prosečno 35 godina iskustva u izvođenju magije. Ovo je uključivalo mađioničare iz krupnog plana, mentaliste, stručnjake za karte i mađioničare velike scene. Mađioničari su popunili upitnike procenjujući njihove sklonosti ka autističnim i psihotičnim osobinama. Oni su zatim upoređeni sa uzorkom nemađioničara sličnog starosnog raspona i rodne distribucije, kao i sa drugim kreativnim grupama kao što su komičari, pesnici, glumci i muzičari.
Mađioničari nisu pokazali nikakvu predispoziciju za autistične osobine, postižući rezultate slično opštoj populaciji. Međutim, mađioničari su postigli niže rezultate za skoro svaki psihotični simptom u poređenju sa opštim uzorkom i drugim kreativnim grupama.
Konkretno, ovi mađioničari su pokazali veoma visoku sposobnost koncentracije, niži nivo socijalne anksioznosti i manje slučajeva neobičnih iskustava, iskrivljenih misli i halucinacija. Sve ove osobine su veoma korisne za rad mađioničara, jer im omogućavaju da se fokusiraju i obrate pažnju na svoj zanat bez ometanja.
Mađioničari koje smo proučavali takođe nisu pokazivali sklonost ka antisocijalnom ponašanju i imali su dobru samokontrolu. Iako su ove osobine vredne za mnoge kreativne grupe, kao što su umetnici i komičari, one su manje kritične za magičnu predstavu. Magične predstave su društveni događaji, koji često uključuju publiku i ponekad koriste pomoćnike. Dakle, biti prijateljski i ljubazan je ključni sastojak za uspešnu emisiju.
U tom pogledu, mađioničari su sličniji naučnicima koji takođe imaju slabe rezultate u pogledu psihotičnih simptoma. Obojica zahtevaju visok nivo organizovanosti i istrajnost u radu. Štaviše, kao što naučnici često istražuju različita rešenja za isti problem, mađioničari mogu izvesti isti magični trik na više načina.
Mađioničari se razlikuju po nivou kreativnosti u svojim nastupima. Dok neki mađioničari mogu biti nervozni i inovativni (samo pogledajte čuvenu iluziju letenja Dejvida Koperfilda u nastavku), mnogi mađioničari mogu da izgrade uspešne karijere izvodeći poznate trikove, ponekad sa sopstvenim podešavanjima, bez potrebe za kreiranjem novih trikova.
Za razliku od drugih kreativnih grupa koje imaju više fleksibilnosti u svom radu i mogu improvizovati tokom svojih nastupa, magične predstave zahtevaju disciplinu i moraju se ponavljati na potpuno isti način da bi trikovi funkcionisali.
Mađioničarska zakletva da neće otkriti tajne iza trikova omogućava im da izvode iste trikove više puta, a da se publici ne dosađuje i takođe čuva misteriju čina.
Dakle, za razliku od drugih kreativnih poduhvata, mentalne bolesti i razlike u razvoju mogu biti kontraproduktivne za rad mađioničara. Moguće je da mađioničari sa višim nivoima psihotičnih i autističnih osobina veoma teško uspeju u ovoj profesiji.
Na kraju, naša studija ilustruje da nisu svi kreativni pojedinci stvoreni jednaki, a veza između kreativnosti i psihopatologije je složenija nego što se ranije mislilo.
