Zamislite budućnost. Gde je za tebe? Da li vidite sebe kako koračate ka tome? Možda je iza tebe. Možda je čak i iznad tebe.
A šta je sa prošlošću? Da li zamišljate da gledate preko ramena da biste to videli?
Kako ćete odgovoriti na ova pitanja zavisiće od toga ko ste i odakle dolazite. Na način na koji zamišljamo budućnost utiče kultura u kojoj odrastamo i jezici kojima smo izloženi.
Za mnoge ljude koji su odrasli u Velikoj Britaniji, SAD i velikom delu Evrope, budućnost je ispred njih, a prošlost je iza njih. Ljudi u ovim kulturama obično doživljavaju vreme kao linearno. Oni sebe vide kao da se neprestano kreću ka budućnosti jer se ne mogu vratiti u prošlost.
U nekim drugim kulturama, međutim, lokacija prošlosti i budućnosti su obrnute. Aimara, južnoamerička starosedelačka grupa ljudi koji žive u Andima, konceptualizuju budućnost kao iza njih i prošlost ispred njih.
Naučnici su to otkrili proučavajući gestove naroda Ajmara tokom diskusija o temama kao što su preci i tradicija. Istraživači su primetili da kada su Ajmara govorili o svojim precima, oni su verovatno gestikulirali ispred sebe, ukazujući da je prošlost ispred.
Međutim, kada su ih pitali o budućem događaju, činilo se da je njihov gest ukazivao na to da se budućnost doživljava kao iza.
Analiza načina na koji ljudi pišu, govore i gestikuliraju o vremenu sugeriše da Ajmare nisu sami. Čini se da govornici Darija, arapskog dijalekta koji se govori u Maroku, takođe zamišljaju prošlost kao ispred, a budućnost iza. Kao i neki govornici vijetnamskog jezika.
Budućnost ne mora uvek da bude iza ili ispred nas. Postoje dokazi da neki govornici mandarina predstavljaju budućnost kao dole, a prošlost kao gore.
Ove razlike sugerišu da ne postoji univerzalna lokacija za prošlost, sadašnjost i budućnost. Umesto toga, ljudi konstruišu ove predstave na osnovu svog vaspitanja i okruženja.
Kultura ne utiče samo na to gde vidimo poziciju budućnosti. Takođe utiče na to kako vidimo sebe da stignemo tamo.
U Velikoj Britaniji i SAD ljudi sebe obično vide kako hodaju sa svojim licima okrenutim napred ka budućnosti. Za Maori sa Novog Zelanda, međutim, fokus pažnje kada se kreće kroz vreme nije budućnost, već prošlost.
Maorska poslovica Kia vhakatomuri te haere vhakamua, prevodi se kao „Hodam unazad u budućnost sa očima uprtim u svoju prošlost“.
Za Maore, ono što je pred nama je određeno onim što se može ili je videlo. Maori smatraju prošlost i sadašnjost poznatim i viđenim pojmovima jer su se već desili. Prošlost je konceptualizovana kao pred osobom, gde ih oči mogu videti.
Budućnost se, međutim, smatra nepoznatom jer se još nije dogodila. Smatra se da je iza vas jer se još uvek ne vidi. Maori sebe doživljavaju kao da hodaju unazad, a ne napred u budućnost, jer su njihovi postupci u budućnosti vođeni lekcijama iz prošlosti. Suočavajući se sa prošlošću, oni mogu da prenesu te lekcije napred u vremenu.
Naučnici nisu sigurni zašto različiti ljudi različito predstavljaju prošlost, sadašnjost i budućnost. Jedna ideja je da na naše perspektive utiče pravac u kome čitamo i pišemo.
Istraživanja pokazuju da ljudi koji čitaju i pišu s leva na desno crtaju vremenske linije u kojima je prošlost levo, a budućnost desno, odražavajući njihove obrasce čitanja i pisanja.
Međutim, ljudi koji čitaju s desna na levo, kao što su oni koji govore arapski, često crtaju vremenske linije sa događajima iz prošlosti na desnoj strani i budućnosti na levoj strani. Međutim, smer čitanja ne može da objasni zašto neki ljudi koji čitaju levo-desno misle o budućnosti kao „iza”.
Druga teorija je da kulturne vrednosti mogu uticati na našu orijentaciju ka budućnosti. Kulture se razlikuju po meri u kojoj cene tradiciju. Istraživači veruju da vaš prostorni koncept budućnosti može biti određen time da li vaša kultura naglašava tradicije prošlosti ili se fokusira na budućnost.
U kulturama koje naglašavaju važnost napretka, promene i modernizacije, budućnost je obično ispred – na primer, Velika Britanija i SAD.
Međutim, u kulturama koje pridaju veliku vrednost tradiciji i istoriji predaka, kao što su u Maroku i starosedelačkim grupama kao što su Maori, prošlost je u fokusu i stoga je obično ispred.
Ove razlike mogu takođe imati implikacije na inicijative za suočavanje sa globalnim izazovima. Ako budućnost nije uvek ispred, onda zapadnjačke predizborne mantre o „kretanju napred“, „napretku“ i „ostavljanju prošlosti iza sebe“ možda neće imati odjeka za mnoge ljude.
Možda bismo, međutim, mogli da učimo iz prikaza vremena drugih kultura, mogli bismo da preoblikujemo naše razumevanje nekih od najhitnijih svetskih problema.
Približavanje budućnosti sa redovnim pogledom preko ramena u prošlost moglo bi dovesti do pravednije budućnosti za sve.
