Severna Amerika možda još uvek podrhtava od naknadnih potresa dva velika zemljotresa koja su pogodila kontinent pre više od jednog veka, pokazalo je novo istraživanje.
Ako su statistički zaključci koje su naučnici napravili tačni, onda to znači da su neki današnji potresi pokrenuti još 1800-ih, nakon nekih od najsnažnijih potresa u istoriji kontinenta.
U stvari, autori studije procenjuju da su oko 23 do 30 procenata seizmičkih šokova doživljenih u seizmičkoj zoni Novog Madrida između 1980. i 2016. bili naknadni potresi četiri velika zemljotresa koja su pogodila to područje 1811. i 1812. godine, sa magnitudom između 7,2 i 8 .
Štaviše, još jedan veliki zemljotres, magnitude od 6,7 do 7,3, koji je pogodio Čarlston u Južnoj Karolini 1886. godine, mogao bi da objasni do 72 procenta seizmičkih potresa do kojih je došlo u regionu od tada.
Nalazi nagoveštavaju mogućnost da unutar geološki stabilnih područja kontinenata, gde nema mnogo tektonske aktivnosti, neki naknadni potresi mogu da se nastave decenijama ili čak vekovima, iako je potrebno mnogo više istraživanja pre nego što se ta kontroverzna ideja može potvrditi .
„Neki naučnici pretpostavljaju da je savremena seizmičnost u delovima stabilne Severne Amerike naknadni potresi, a drugi naučnici misle da je to uglavnom pozadinska seizmičnost“, kaže geonaučnik Iukuan Chen sa Univerziteta Vuhan u Kini.
Koristeći drugačiju statističku metodu od prethodnih istraživača, Čen je, zajedno sa geologom Mian Liu sa Univerziteta u Misuriju, analizirao tri najveća zemljotresa u istoriji Severne Amerike.
Jedan se dogodio 1663. u kanadskom jugoistočnom Kvebeku. Drugi zemljotres pogodio je na granici Missouri-Kentucki počevši od 1811. A poslednji zemljotres pogodio je Južnu Karolinu 1886.
Sve tri ove oblasti su uvučene u unutrašnjost kontinenta, daleko od granica tektonskih ploča, a ipak nastavljaju da doživljavaju nakupine savremenih potresa.
Modelirajući seizmičko talasanje koje bi proizašlo iz tri najveća istorijska potresa, Čen i Liu su mapirali epicentre od oko 250 kilometara (155 milja). Zatim su pogledali zemljotrese koji su se dogodili u blizini ovih epicentra u narednim decenijama, uključujući jasne udare jačine iznad 2,5.
Da bi shvatili kako su ovi stariji i noviji potresi povezani, istraživači su primenili metod „najbližeg suseda“ na svoje podatke.
Prema ovom statističkom metodu, ako su zemljotresi suviše blizu u prostoru, vremenu i magnitudi da bi se smatrali nezavisnim pozadinskim događajima, onda se pretpostavlja da je jedan izazvao drugi.
U zavisnosti od veličine i lokacije glavnog šoka u Novom Madridu, koji je donekle neizvestan, Čen i Liu procenjuju da između 10 i 65 procenata savremenih potresa u regionu verovatno predstavljaju naknadne potrese, iako je realnost verovatno niža od te procene.
Slični rezultati su pronađeni za Severnu Karolinu, ali su u Kvebeku autori pronašli pretežno pozadinsku seizmičnost.
Ovo ukazuje da su naknadni potresi zemljotresa u Kvebeku, koji su imali magnitudu od 6,5 do 7,5, nestali.
„Mešavina dugotrajnih naknadnih potresa i pozadinske seizmičnosti može biti uobičajena na stabilnim kontinentima“, sugerišu Čen i Liu.
Dva istraživača smatraju da bi dugo opuštanje nakon seizmičkog stresa stabilnih kontinenata moglo „doprineti dugim sekvencama naknadnih potresa“.
Na kraju krajeva, oni smatraju da je debata o tome da li su savremeni zemljotresi u Severnoj Americi buka u pozadini ili naknadni potresi previše pojednostavljena; objašnjenja ne moraju da se međusobno isključuju.
„To je neka mešavina“, tvrdi Čen.
Suzan Haf, geofizičarka iz Geološkog zavoda Sjedinjenih Država koja nije bila uključena u aktuelnu studiju, kaže da je moguće da očigledni naknadni potresi varaju.
„U nekim aspektima, zemljotresi izgledaju kao naknadni potresi ako pogledate prostornu distribuciju, ali zemljotresi bi mogli biti čvrsto grupirani iz nekoliko razloga“, objašnjava Haf.
„Jedna je da su to naknadni potresi, ali takođe možete imati proces puzanja koji nije deo procesa naknadnih potresa. Šta tačno njihovi rezultati znače je još uvek otvoreno za pitanje.“
