Prema novom istraživanju sa Univerziteta Britanske Kolumbije, posebna vrsta genetskog testa koji pomaže da se odredi najbolji antidepresiv za pacijente sa umerenom do teškom depresijom može da generiše značajne uštede u zdravstvenom sistemu i značajno poboljša ishode pacijenata.
Studija, objavljena danas u Kanadskom medicinskom časopisu (CMAJ), pokazuje da je u B.C. Samo sprovođenje farmakogenomskog testiranja moglo bi uštedeti pokrajinskom javnom zdravstvenom sistemu procenjenih 956 miliona dolara tokom 20 godina.
„Farmakogenomsko testiranje ima za cilj da uporedi pacijente sa lekovima za koje je veća verovatnoća da će biti efikasni i izazvati manje neželjenih efekata, na osnovu njihovog genetskog profila“, rekao je ko-stariji autor dr Stirling Brajan (on/on), profesor na UBC-ovoj školi za stanovništvo i javno zdravlje, i viši naučnik na Institutu za istraživanje priobalnog zdravlja Vankuvera (VCHRI). „Naši nalazi pokazuju da bi korist za pacijente u BC-u mogla biti ogromna, uključujući povećane stope remisije i bolji kvalitet života, uz istovremeno generisanje značajnih ušteda troškova zadržavanjem ljudi van bolnica i intenzivnijim putevima lečenja.
Jedan od 10 Kanađana će doživeti veliku depresiju u nekom trenutku svog života, što je čini jednim od najvećih tereta javnog zdravlja. Dok je u Kanadi dostupno više od 35 antidepresiva, više od polovine pacijenata ne reaguje na antidepresiv koji im je prvobitno propisan, a otprilike 27% prijavi neželjene efekte.
Prethodne studije su pokazale da je do 42% varijacija u tome kako pacijenti reaguju na ove lekove posledica genetskih faktora. Farmakogenomsko testiranje koristi genetske informacije, koje se obično dobijaju uz pomoć brisa obraza, testa krvi ili uzorka pljuvačke, kako bi se pomoglo u odabiru i doziranju lekova.
„Geni igraju važnu ulogu u tome kako naša tela metabolišu različite antidepresive, što na kraju utiče na njihovu efikasnost“, rekla je ko-stara autorka dr Džehanin Ostin, profesor medicinske genetike i psihijatrije na UBC. „Genetski uvidi dobijeni farmakogenomskim testiranjem mogu pomoći lekarima da donesu bolje informisane odluke o lečenju i smanje dugotrajan proces pokušaja i grešaka koji mnogi pacijenti doživljavaju u pronalaženju efikasnog leka.
Za studiju, istraživači su radili sa partnerima pacijenata, kliničarima i zdravstvenim sistemom i vladinim partnerima kako bi razvili simulacioni model koji bi imitirao iskustvo pacijenata sa velikom depresijom, od dijagnoze do lečenja, recidiva i oporavka. Inkorporiranjem B.C. zdravstveni administrativni podaci, podaci kliničkog ispitivanja i definisane strategije lečenja, model je uporedio projektovano putovanje 194.149 odraslih osoba sa i bez farmakogenomskog testiranja tokom perioda od 20 godina.
Model je pokazao da bi farmakogenomsko testiranje dovelo do toga da 37% manje pacijenata doživi depresiju otpornu na lečenje, situaciju u kojoj se depresija pacijenata ne poboljšava uprkos pokušajima nekoliko vrsta lečenja. Farmakogenomsko testiranje bi takođe dovelo do toga da pacijenti provode 15% više vremena bez simptoma depresije, što bi rezultiralo sa očekivanim 1.869 manje smrtnih slučajeva i 21.346 manje prijema u bolnicu tokom 20 godina.
„Uključujući perspektive pacijenata sa živim i životnim iskustvom u ovaj model, zajedno sa robusnim skupovima podataka, u mogućnosti smo da pažljivo simuliramo put lečenja ljudi sa velikom depresijom“, rekao je prvi autor dr Shahzad Ghanbarian, matematički modelar i zdravstveni radnik. ekonomista u Centru za kliničku epidemiologiju i evaluaciju, istraživačka grupa u okviru VCHRI i povezana sa UBC. „Simulacioni model je dizajniran da bude fleksibilan i mogao bi se primeniti na druge jurisdikcije izvan BC, gde bismo mogli očekivati da vidimo slične prednosti, posebno u uporedivom kanadskom kontekstu.
Linda Ričs, koja živi u dolini Salmon, BC, živi sa velikom depresijom više od 30 godina i bila je jedan od strpljivih partnera koji su pomogli u sprovođenju studije.
„Svi ljudi sa velikom depresijom zaslužuju da se osećaju puni nade u svom životu. Genetsko testiranje im može dati priliku da znaju koji tretman im je potreban, a ne 10 koji im nisu bili potrebni“, rekao je Ričes.
Farmakogenomski testovi se trenutno ne nude u javnim zdravstvenim sistemima širom Kanade, ali pacijenti mogu da ih plate preko privatnih kompanija.
Istraživači kažu da njihova analiza daje jak argument za uključivanje farmakogenomskog testiranja u rutinsku, javno finansiranu zdravstvenu zaštitu za osobe sa velikom depresijom u BC, ali je potrebno više rada da bi se utvrdilo kako bi se takvo testiranje moglo primeniti u praksi.
„Ovde smo pokazali da ovo može biti efikasno, a naš sledeći korak je da pronađemo najbolji način da to uradimo, uz doprinos pacijenata, lekara, vlade i partnera iz zdravstvenog sektora“, rekao je dr Brajan. „Istraživanje strategija implementacije, kao što su zdravstveni radnici koji su najpogodniji za isporuku farmakogenomskog testiranja, prirodni je sledeći korak i ostaje neistražen u Kanadi.“
