Angela Santee proučava stres. Već nekoliko godina, diplomirani student psihologije Univerziteta u Ročesteru, proveravao je istraživanja o stvaranju stresa i depresije, radeći na rigoroznoj meta-analizi. Pod mentorstvom Lize Star, vanredne profesorke na Odseku za psihologiju u Ročesteru, Santi se zapitao da li će postojeće studije potvrditi model generisanja stresa koji je 1991. godine razvio Univerzitet Kalifornije u Los Anđelesu, profesorka psihologije Konstans Hamen – koja je zauzvrat , bio je Starov postdoktorski mentor.
Dok je Hamenov model izazvao mnoga istraživanja u poslednje tri decenije, literatura koja je nastala nikada nije bila kvantitativno sažeta. Vredan poduhvat, verovali su i Santi i njen savetnik za tezu Star.
Ipak, nepoznata njima i nekih 2.800 milja severozapadno, Katerina Rnić, postdoktorant na Univerzitetu Britanske Kolumbije u Vankuveru, radila je potpuno isto.
„Definitivno postoji trenutak kada vam stomak padne. To je shvatanje koje opterećuje nerve“, kaže Santee.
U tom trenutku, Santee i njen savetnik Star su već godinama potonuli u istraživanje podataka i bili su samo meseci od toga da ga završe. Da li bi morala da ode i napusti projekat, pitala se.
Nakon trenutka (ili dva) panike sa obe strane granice, istraživači su odlučili da umesto toga udruže snage, a vođstvo su preuzeli Rnic iz Britanske Kolumbije i Santi iz Ročestera. Ukupno, kombinovani tim je pogledao ogromnih 95 longitudinalnih studija, koje obuhvataju 38.228 učesnika u studiji, i više od 30 godina istraživanja.
Rezultirajuća koautorska meta-analiza, objavljena u Psihološkom biltenu, bila je doduše „priličan poduhvat, ali je na kraju ojačala nauku“, kaže Starr, stariji koautor, čije se istraživanje usredsređuje na poreklo i posledice depresije i anksioznih poremećaja u adolescenti i odrasli.
Zaista, nova kvantitativna američko-kanadska meta-analiza zaključuje, u skladu sa Hamenovim modelom, da psihopatologija — kao što su mentalne bolesti ili poremećaji, uključujući depresiju — predviđa zavisne stresne životne događaje (događaje kojima je osoba, barem delimično, doprinela da) jače nego što predviđa samostalne (sudbonosne) događaje. Drugim rečima, oni koji pate od mentalnih poremećaja češće se nađu u stresnim situacijama koje su sami napravili.
Psiholozi ovu pojavu nazivaju generacijom stresa, u kojoj je depresivna osoba aktivni saučesnik, a ne pasivni igrač u sopstvenom okruženju.
„Ljudi sa depresijom će se verovatnije svađati sa drugima ili odlagati obavljanje važnih zadataka na poslu ili kod kuće“, objašnjava glavni autor Rnic. „Ovo može dovesti do više stresora u njihovim odnosima, poslu, obrazovanju, finansijama, zdravlju – u svim domenima života.“
Ipak, tim je otkrio da teorija stvaranja stresa ne važi samo za osobe sa depresijom, već i za mnoge druge poremećaje mentalnog zdravlja, kao što su anksioznost, poremećaji ličnosti, upotreba supstanci i poremećaji u detinjstvu.
„Videli smo da su ljudi sa mentalnim poremećajima iskusili više zavisnih stresora od onih bez mentalnih poremećaja“, kaže Rnić, što sugeriše da „ljudi sa mentalnim poremećajima aktivno stvaraju veće stresore“.
Nalaz je ključan, tvrdi tim, jer to znači da ljudi imaju određenu ulogu u količini stresa koji doživljavaju.
Važno je da nova meta-analiza nudi snažne dokaze da stvaranje stresa deluje kao faktor koji održava i hrani depresiju kod osobe. „Ovo otkriće je ključno jer je glavni razlog zašto je depresija toliki teret za društvo to što je to ponavljajući i često hronični problem“, napominje Star.
Mogućnost da se specifičnim intervencijama cilja na samostalnu generaciju stresa može poboljšati mentalnu bolest ili psihički poremećaj osobe. Zato su se istraživači upustili u drugi poduhvat: pokušali da izoluju specifične procese koji doprinose nastanku životnog stresa. Tretmani koji ciljaju na stvaranje stresa mogli bi smanjiti „lične i ekonomske troškove mentalnih poremećaja“, piše tim, napominjući da je generisanje stresa „savitljivo“.
Rezultat je druga meta-analiza, objavljena u Clinical Psichologi Reviev, koja se bavila i promjenjivim rizikom i zaštitnim faktorima u stvaranju stresa, uključujući nalaze 70 studija sa skoro 40.000 učesnika, koje su ponovo trajale više od 30 godina. istraživanja.
Tim je otkrio uobičajene faktore rizika koji predviđaju stvaranje stresa kod osobe tokom vremena, uključujući lične osobine i ponašanja koja su obično povezana sa mentalnim poremećajima, neefikasnu međuljudsku regulaciju emocija (kao što je traženje preteranog uveravanja od drugih), ponavljajuće negativne misli (uključujući razmišljanje i brigu), previsoke standarde za sebe i sklonost povlačenju ili izbegavanju izazovnih situacija ili društvenih interakcija.
Rešavanje ovih faktora rizika u pristupima lečenja, tvrde autori, može biti ključno za razbijanje začaranog kruga stvaranja stresa. Tim je takođe primetio da su preventivni faktori ostali nedovoljno proučavani.
Ipak, ono što je postalo jasno tokom analize je da se zavisni stres može oblikovati i da ljudi imaju slobodu izbora.
„Snažna je spoznaja da su neki od stresora koje doživljavamo pod našom kontrolom i tako, teoretski, možemo delovati da kontrolišemo koliko stresa doživljavamo i uticaj tog stresa na nas“, kaže Santee. „Svi imamo sposobnost da oblikujemo svoje svetove.“
Na kraju, prekogranični, međuinstitucionalni kolaborativni pristup, koji je uključivao i druge istraživače iz Ročestera, Britanske Kolumbije i Univerziteta Zapadnog Ontarija, poboljšao je projekat.
„Umesto da se trkamo da budemo prvi koji će objaviti, što je samo po sebi veoma stresno, odlučili smo da učinimo nauku jačom“, kaže Santi. „Završili smo ranije i zaista smo zajedno postigli mnogo više.“
