Preko 100 pisama koje su francuskim mornarima poslale njihove verenice, žene, roditelji i braća i sestre — ali nikada nisu uručene — otvoreno je i proučeno po prvi put otkako su napisana 1757–1758.
Poruke nude izuzetno retke i dirljive uvide u ljubavi, živote i porodične svađe svih, od starijih seljaka do bogatih oficirskih žena. Poruke je zaplenila britanska Kraljevska mornarica tokom Sedmogodišnjeg rata, odnela ih u Admiralitet u Londonu i nikada nije otvorena. Zbirka se sada čuva u Nacionalnom arhivu u Kjuu. Pisma pružaju dragocene nove dokaze o francuskim ženama i radnicama, kao i o različitim oblicima pismenosti.
„Mogla bih da provedem noć pišući ti… Ja sam tvoja večno verna žena. Laku noć, dragi prijatelju. Ponoć je. Mislim da je vreme da se odmorim“, napisala je Mari Dubosk svom mužu, prvom poručniku Galatee, francuski ratni brod, 1758. Nije znala gde je Luj Šambrelan, niti da su njegov brod zarobili Britanci. Nikada neće dobiti njeno pismo i nikada se više neće sresti. Mari je umrla sledeće godine u Avru, gotovo sigurno pre nego što je Luis pušten. Godine 1761. ponovo se oženio, bezbedno ponovo u Francuskoj.
„Jedva čekam da te zaposednem“, napisala je An Le Serf svom mužu, podoficiru na Galatei. Možda je mislila „zagrliti“, ali i „voditi ljubav s tobom“. Potpisala je svoje pismo „Vaša poslušna žena Nanet“, ljubazni nadimak. Zatvorena negde u Engleskoj, Jean Topsent nikada ne bi primila Nanetino ljubavno pismo.
Profesor Renaud Morieuk, sa istorijskog fakulteta Univerziteta u Kembridžu i Pembroke koledža, proveo je mesece dekodirajući ova i 102 druga slova napisana divljim pravopisom, bez interpunkcije ili velikih slova i ispunjavajući svaki centimetar skupog papira na kome se pojavljuju. Svoje nalaze je objavio u časopisu Annales Histoire Sciences Sociales.
„Naručio sam kutiju samo iz radoznalosti“, rekao je Morieuk. „Bile su tri gomile pisama koje su bile spojene trakom. Pisma su bila veoma mala i zapečaćena pa sam pitao arhivista da li mogu da se otvore i on je to učinio. Shvatio sam da sam prva osoba koja je pročitala ove veoma lične poruke od kada su Njihovi primaoci nisu dobili tu šansu. Bilo je veoma emotivno.
„Ova pisma govore o univerzalnim ljudskim iskustvima; ona nisu jedinstvena za Francusku ili 18. vek. Oni otkrivaju kako se svi nosimo sa velikim životnim izazovima. Kada nas od voljenih odvoje događaji van naše kontrole, poput pandemije ili ratova, moramo da smislimo kako da ostanemo u kontaktu, kako da umirimo, brinemo o ljudima i održimo strast živom. Danas imamo Zoom i VhatsApp. U 18. veku ljudi su imali samo pisma, ali ono o čemu su pisali je veoma poznato. “
Tokom Sedmogodišnjeg rata (1756–1763), Francuska je komandovala nekim od najboljih svetskih brodova, ali su joj nedostajali iskusni mornari. Britanija je ovo iskoristila zatvarajući što je više francuskih mornara moglo za vreme rata. Godine 1758. od 60.137 francuskih mornara, trećina (19.632) je bila zatočena u Britaniji. U celom periodu Sedmogodišnjeg rata u Britaniji je bilo zatvoreno 64.373 francuska mornara.
Neki od ovih muškaraca su umrli od bolesti i neuhranjenosti, ali mnogi drugi su pušteni. U međuvremenu su njihove porodice čekale i više puta pokušavale da ih kontaktiraju i razmene vesti.
Morieuk je rekao: „Ova pisma pokazuju ljude koji se kolektivno suočavaju sa izazovima. Danas bi nam bilo veoma neprijatno da napišemo pismo verenici znajući da će ga majke, sestre, ujaci, komšije pročitati pre nego što bude poslato, i mnogi drugi će ga pročitati po prijemu. Teško je reći nekome šta zaista mislite o njima dok vam ljudi vire preko ramena. Bilo je daleko manje podele između intimnog i kolektivnog.“
U 18. veku, slanje pisama iz Francuske na brod, metu koja se stalno kreće, bilo je neverovatno teško i nepouzdano. Ponekad su ljudi slali više kopija pisama u različite luke u nadi da će stići do mornara. Rođaci su takođe tražili od porodica članova posade da u svoja pisma ubace poruke svojoj voljenoj osobi. Morieuk je pronašao opsežne dokaze o ovim strategijama u pismima Galatee, koja — kao i mnoga druga — nikada nisu stigla do onih kojima su namenjeni.
Galatee je plovio od Bordoa do Kvebeka, kada ga je 1758. zarobio britanski brod Eseks i poslao u Portsmut. Posada je zatvorena, a brod prodat.
Francuska poštanska uprava je pokušala da isporuči pisma na brod, šaljući ih u više luka u Francuskoj, ali su uvek stizala prekasno. Kada su čuli da je brod zarobljen, prosledili su pisma u Englesku, gde su predata Admiralitetu u Londonu.
„Zastrašujuće je koliko su se približili“, rekao je Morieuk. Morieuk veruje da su zvaničnici otvorili i pročitali dva pisma da vide da li imaju neku vojnu vrednost, ali su odlučili da sadrže samo „porodične stvari“, odustali su i stavili ih u skladište.
Morieuk je identifikovao svakog člana posade Galateja od 181 člana, od jednostavnih mornara preko stolara do nadređenih oficira. Pisma su upućena četvrtini njih. Morieuk je sproveo genealoško istraživanje ovih muškaraca i njihovih dopisnika kako bi saznao više o njihovim životima nego što su samo pisma otkrivala.
Pisma prenose i romantičnu i češće porodičnu ljubav, ali nude i retke uvide u porodične tenzije i svađe u vreme rata i dužeg odsustva.
Neka od najznačajnijih pisama poslata su mladom mornaru Nikolasu Kesnelu iz Normandije. Dana 27. januara 1758, njegova 61-godišnja majka Marguerite — koja je gotovo sigurno bila nepismena — poslala je poruku koju je napisao nepoznati pisar da se žali: „Prvog dana godine [tj. 1. januara] pisali ste svom verenica […]. Više mislim na tebe nego ti na mene. […] U svakom slučaju želim ti srećnu novu godinu ispunjenu blagoslovom Gospodnjim.Mislim da sam za grob, bolestan sam već tri nedelje Dajte moje komplimente Varinu [drugom u brodu], samo mi njegova žena prenosi vaše vesti.“
Nekoliko nedelja kasnije, Nikolasova verenica, Marijana, napisala mu je da ga uputi da piše svojoj majci da bude dobar sin i da je prestane da dovodi u nezgodnu situaciju. Izgleda da je Marguerite okrivila Marijanu za Nikolasovo ćutanje. Marijana je napisala: „…crni oblak je otišao, pismo koje je tvoja majka dobila od tebe, razvedrava atmosferu.
Ali 7. marta 1758, Marguerite je ponovo pisala Nikolasu da se požali: „U svojim pismima nikada ne pominjete svog oca. Ovo me jako boli. Sledeći put kada mi budete pisali, molim vas, ne zaboravite svog oca.“
Morieuk je otkrio da je u stvari ovaj čovek bio Nikolasov očuh. Njegov biološki otac je umro, a majka se ponovo udala.
„Evo sina koji očigledno ne voli ili ne priznaje ovog čoveka za svog oca“, rekao je Morje. „Ali u ovom trenutku, ako se vaša majka ponovo udala, njen novi muž je automatski postao vaš otac. Bez izričitog govorenja, Margerita podseća svog sina da poštuje ovo tako što deli vesti o ‘tvom ocu’. Ovo su složene, ali veoma poznate porodične tenzije.“
Nicolas Kuesnel je preživeo zatvor u Engleskoj i, kako je Morieuk otkrio, pridružio se posadi transatlantskog broda za trgovinu robljem 1760-ih.
Više od polovine (59%) pisama su potpisale žene i pružaju dragocen uvid u pismenost žena, društvene mreže i iskustva u ratu.
„Ova pisma razbijaju staromodnu predstavu da je sve u ratu oko muškaraca“, rekao je Morieuk. „Dok su njihovi muškarci otišli, žene su vodile ekonomiju domaćinstva i donosile ključne ekonomske i političke odluke.
U ovom periodu, francuska mornarica je popunila svoje ratne brodove prisiljavajući većinu muškaraca koji žive u blizini obale da služe 1 godinu svake 3 ili 4 godine. Ovaj sistem je u Britaniji bio nepopularan kao i okupljanje novinara i mnogi francuski mornari su jednom pobegli u luci ili su se prijavili da budu pušteni na osnovu povrede.
Sestra Nikolasa Godefroa, pilota pripravnika, napisala je: „Ono što bi mi donelo više bola je da odete na ostrva. Mislila je na Karibe, gde su hiljade evropskih mornara umrle od bolesti u ovom periodu. Ipak, Godefrojeva sestra i majka odbile su da podnesu zahtev za njegovo puštanje iz mornarice. Plašili su se da bi njegova predložena strategija mogla da se obori i da ga natera da ostane na moru „još duže“.
Morieukova studija poziva na inkluzivniju definiciju pismenosti.
„Možete učestvovati u kulturi pisanja, a da ne znate ni pisati ni čitati“, rekao je on. „Većina ljudi koji su slali ova pisma govorila je pisaru šta žele da kažu, i oslanjali su se na to da će drugi čitati njihova pisma naglas. To je bio neko koga su znali da može da piše, a ne profesionalac. Ostati u kontaktu bio je napor zajednice.“
