Praznina prostora bi trebalo da bude tiha. Tamo, gde su atomi previše udaljeni da bi omogućili širenje zvučnih talasa, svaki vrisak biva ugušen pre nego što može da počne.
Ali to ne znači da se zvuk ne može izvesti. U stvari, kada bismo samo mogli da ih čujemo, neka tela Sunčevog sistema bi emitovala zaglušujuću galamu.
Druge, ne bismo mogli da čujemo… ali bismo mogli da pretvorimo plazma talase koji se talasaju oko njih. Plazma talasi se formiraju dok elektroni postaju zarobljeni u linijama magnetnog polja oko velikih objekata kao što su planete i spiralno se spuštaju niz njih.
Ako frekvencije plazma talasa pretvorimo u zvuk, možemo čuti njihove jezive vriske i krikove.
Svako telo Sunčevog sistema ima svoje zvukove. Sunce bi, na primer, trebalo da pozitivno riče dok se njegova površina vrti sa konvekcijskim ćelijama koje se stalno dižu i tonu veće od države Teksas.
Naučnici su procenili da bismo, ako bi zvuk mogao da se širi svemirom, mogli čuti Sunce kao stalnu tutnjavu koja udara na ušiju od 100 decibela.
Prve zvukove iz svemira snimio je astronom Karl Guthe Janski 1932. godine.
Napravio je rotirajući radio teleskop koji je dobio nadimak Janski’s Merri-Go-Round, dizajniran da detektuje određeni frekventni opseg radio talasa. Kada su njegovi podaci počeli da pristižu, postojalo je stalno pozadinsko šištanje koje, otkrio je Janski, nije bio slučajni šum, već zvuk srca same galaksije Mlečnog puta.
Kada smo lansiranjem Sputnjika 1957. počeli da šaljemo sonde u svemir, počeli smo da dobijamo više podataka, koje su pokupili instrumenti na tim sondama.
To uključuje instrumente dizajnirane da pokupe nevidljive oblike svetlosti, kao i talase u plazmi u ponekad haotičnim okruženjima oko planeta Sunčevog sistema.
Radio talasi nisu zvučni; oni su oblik svetlosti u kome se zvučni podaci mogu kodirati, a kada ih prijemnik pokupi, konvertuju nazad u zvuk. Mobilni telefoni rade slično. Tehnologija pretvaranja elektromagnetnih talasa u zvuk je vrlo dobro uspostavljena.
U stvari, čak smo čuli i radio talase u svemiru koje su naučnici preveli u izgovorene reči. Radio talasi sa Zemlje su procurili u svemir, ali to pokazuje da su podaci koje ovi instrumenti prikupljaju tačni.
Plazma talasi koji se vrte oko planeta takođe mogu generisati zanimljive cvrkute i zvižduke poznate kao hor.
Zemlja može zvučati pomalo kao ptice ili kitovi. Saturn, sa svojim složenim sistemom meseci i prstenova, zvuči kao zvučni zapis iz jezivog naučno-fantastičnog filma iz 1950-ih.
Čak i Jupiterovi meseci imaju sopstvene složene zvučne profile. Evropa i Ganimed su snimljeni kako emituju zvukove plazme koji podsećaju na robotske signale i pištanje. A Jupiterove moćne ultraljubičaste aurore apsolutno oduzimaju dah.
Mars nema mnogo magnetnog polja o kome bi se moglo govoriti, ali znamo kako zvuče njegovi vetrovi. I lender InSight i rover Perseverance snimili su proganjajuće, usamljene zvuke marsovskih vetrova, dok đavoli prašine plešu po prašnjavoj površini.
Nije u pitanju samo Sunčev sistem. Prostor je ogroman i čudan, a pretvaranje svetlosti u zvuk može pomoći naučnicima da otkriju skrivene detalje koje su možda propustili. Dakle, ako želite da se osećate zaista malim, možete da slušate zvuk supermasivne crne rupe koja bruji u svemiru udaljenom 250 miliona svetlosnih godina.
NASA je sastavila gomilu svojih sonifikacija u plejlistu koju možete preslušati na veb lokaciji NASA Science. Takođe možete pronaći gomilu više na Space Audio, IouTube kanalu koji vodi jedini volonter sa Univerziteta u Ajovi. Ako želite zaista jezivu muziku za zabavu, svakodnevnu trku ili samo lepu opuštajuću toplu kupku, ovi resursi su vam pokrili.