2013. godine, istraživač sa Univerziteta u Mičigenu Bill Sanders pozvan je na Arapsko poluostrvo od strane međunarodnog tima koji proučava fosile i fosilna nalazišta u Abu Dabiju.
Sanders, paleontolog, proučava proboscide, red sisara kojem pripadaju slonovi, još od postdiplomskih studija 1980-ih. Ali na Arapskom poluostrvu, njegove kolege su htele da mu pokažu nešto što nikada ranije nije video.
Odvezli su se u pustinju, prostranstvo zemlje koje je bilo povezano sa afričkim kontinentom pre 8 miliona godina. U to vreme, životinje koje su se kretale u predelu migrirale su napred-nazad između kontinenata. Pre nekih 7 do 8 miliona godina, stado od najmanje 13 slonova gazilo je pustinju. Dokaz je bio pred Sandersom i njegovim kolegama: niz džinovskih koraka utisnutih u sediment bogat karbonatima.
„Mogli ste da vidite ovu veliku ravan kopna, dugačku oko tri fudbalska terena. Odmah sam mogao da vidim otisak stopala naših slonova snimljenih na tom avionu od pre 8 miliona godina, i jedan veliki skup otisaka koji prelazi preko njih“, rekao je Sanders.
Odmah je prepoznao da gleda u staze krda slonova predvođenih matrijarhima. Zatim je video usamljene otiske stopala — velikog mužjaka bika koji im je kasnije lutao preko puta. Mužjak bi provodio vreme sam, kao i njegovi savremenici, i posećivao stada predvođena ženkama samo kada je želeo da se pari.
Mužjak je verovatno stajao na trenutak, njušio vazduh posle otišlog stada, a zatim je nastavio svojim putem.
„Odmah sam briznula u plač. Preplavile su me emocije“, rekla je Sanders. „Sve moje kolege su prepoznale kakav je uticaj na mene imao ovaj retki, fosilizovani dokaz ponašanja, kakav je ovo jedinstven trenutak.“
Sanders je svoju 40-godišnju istraživačku karijeru posvetio praćenju 60 miliona godina evolucije afro-arapskih proboscida — slonova i njihovih redovnih rođaka. U nedavnom projektu, on je pronašao najranije znake proboscida u fosilnim zapisima, sve do naših modernih slonova. Njegovo istraživanje je nedavno objavljeno u knjizi pod naslovom „Evolucija i fosilni zapis afričkih proboscidea“.
Ali, tokom osmogodišnjeg toka svog projekta, Sanders je posmatrao kako broj slonova pada na nesigurne niske, nestanak slonova naglašava novu hitnost i značenje knjige.
„Slonovi su, na neki način, ogromni vesnici promena. Ako ne možemo da održimo životinje tako velike i sposobne i svestrane poput slonova“, rekao je Sanders, „onda to znači da smo napravili rupu u tkivu života na Zemlji na način koji bi zapravo mogao biti veoma opasan za nas same. To bi moglo dovesti do naše sopstvene smrti.“
Eriterijum je bio prvi proboscid koji se pojavio sredinom paleocenske epohe, pre oko 60 miliona godina.
„Najraniji proboscid bi bio veličine francuske pudlice. Izgledao bi nešto kao rečni pacov. Bez velikih ušiju. Nos je bio na samom prednjem delu lica“, rekao je Sanders. „Nisu imali stabla ni kljove. To su bile osobine koje su stečene tokom vremena.“
Više od polovine svojih 60 miliona godina, proboscidi su živeli u izolaciji na afro-arapskom superkontinentu, kopnenoj masi koja je postojala pre nego što se afrički kontinent odvojio od azijskog.
Do oligocena, između 25 miliona i 30 miliona godina, pojavilo se još 11 porodica. Više od 6 stopa visok i 4.500 funti, Baritherium je bio prvi proboscid ogromne veličine.
Gomphotheres se pojavio pre oko 30 miliona godina i dominirao je kontinentom do pre oko 8 miliona godina, u ranom delu kasnog miocena. Slični po veličini azijskom slonu, neki rodovi gomphothera su imali izdužene donje vilice, dok su drugi više ličili na današnje slonove. Naši savremeni slonovi potiču iz jedne od ovih loza gomphothera.
Kada se afro-arapski kontinent sudario sa evroazijskim kontinentom, Red je procvetao. Mamuti i mastodonti su uzgajali dugo krzno i kretali se kroz Sibir i Severnu Ameriku. Tetralofodoni, proboscidi sa četiri kljove, živeli su širom Evrope, Azije i Afrike. Desetine drugih testirale su svoju sudbinu skoro širom sveta. Na kraju, brojne porodice proboscida su se dizale, padale i ponovo podizale tokom desetina miliona godina.
Više od 180 porodica je opisano, a sada su izumrle. Sada su ostale samo tri vrste slonova: afrički šumski i savanski slonovi i azijski slonovi.
Razumevanje proboscidne evolucije je važno, rekao je Sanders. Životinje su ključni kamen afričke faune, ekološki dominantne i vitalne, i najstariji kontinuirano preživeli afrički sisari koji rađaju potomstvo uzgajanjem placente. Ne postoji nijedna druga grupa sisara u Africi kojoj bi istraživači mogli da prate tako daleko, rekao je Sanders.
„Pokušavamo da razumemo bogato grananje Proboscidea tokom vremena — zašto su neke grupe uspele, a druge izumrle?“ rekao je Sanders. „Morao sam da ispitam ono što znamo iz geologije i geohemije o globalnoj klimi i lokalnom staništu. Razgovarao sam sa mnogim drugim paleontolozima o životinjama koje su živele pored proboscida, kako bih mogao da razumem na kojoj planeti žive proboscide.“
Sanders je shvatio da različite grupe proboscida nisu bile dobro razvrstane tokom godina otkrića. Počeo je da pregleda poznate fosilne zapise i sortira životinje u sopstvene kategorije. Na taj način, istraživači bi mogli da imenuju lozu svake grupe.
Bio je neophodan rad: Sanders je morao da razume kontekst svake grupe proboscida i vremenski period u koji su datirani. Na taj način je mogao da identifikuje koje su karakteristike omogućile određenim lozama da traju duži vremenski period u poređenju sa drugima.
Neke karakteristike ključne za opstanak različitih grupa, otkrio je Sanders, bile su način na koji su se zubi proboscida razvijali, nastajali i konstruisali. Mnogi sisari, uključujući ljude, zamenjuju čitav niz zuba odjednom. Njihovi zubi rastu vertikalno kroz čeljusti, iskačući svoje „bebine“ zube i zamenjujući ih trajnim skupom „odraslih“ zuba. Ali umesto toga, zubi slonova i zubi nekih njihovih predaka rotiraju se od zadnje strane njihovih čeljusti napred, kao pokretna staza kutnjaka. Na taj način, slonovi ne rastu — i stoga se ne troše — svi zubi u isto vreme.
„Slonovi ne mogu dobiti lažne zube. Drugi sisari ne mogu dobiti lažne zube. Kada sisari istroše svoje zube, oni umiru“, rekao je Sanders. „Jedna od prednosti za slonove je to što mogu da produže svoj životni vek ovom horizontalnom rotacijom kutnjaka. Ovo proširuje količinu vremena tokom kojeg mogu imati bebe, kao i broj beba koje mogu imati da povećaju svoju populaciju.“
Definišuće karakteristike današnjih slonova – njihova veličina, njihove uši, njihove surle – takođe su ono što im je omogućilo da prežive tako dugo, rekao je Sanders.
Ako ste veliki, možete jesti širi izbor hrane. Hrana ne mora da bude tako visokog kvaliteta kao što bi trebalo da bude hrana za manju životinju. I što ste veći, manje predatora vas može pojesti. Ali što ste veći, teže je doći do zemlje da napasate travu ili pronađete druge biljke. I tako su slonovi razvili dugu surlu.
„Slonova surla ima stotine hiljada malih mišića unutar sebe. Svestrana je kao i vaše ruke“, rekao je Sanders. „Slonovi mogu da pokupe peni sa zemlje.“
Njihovo ogromno čulo mirisa omogućava im da komuniciraju jedni sa drugima. Koriste svoje kljove da odvoje drveće sa zemlje za svoje lišće. Mužjaci koriste svoje kljove za zaštitu, za borbu sa drugim mužjacima za pristup ženkama i kao karakteristiku za seksualnu selekciju. One ulažu energiju u povećanje sebe i svojih kljova, rekao je Sanders, dok ženke ulažu energiju u razvoj potomstva.
Njihove velike uši takođe služe svrsi, iako su uši afričkih slonova savane veće od ušiju šumskih slonova. Psihološki više izazvani vrućim okruženjem na otvorenom, afrički slonovi savane imaju ogromne uši ispunjene krvnim sudovima i kapilarima. Razvijanje njihovih ušiju može ohladiti životinje džinovskog tela. Ali za obe vrste, lepršanje ušima može značiti i nešto drugo.
„Ako mnogo lupaju ušima, prilično su uznemireni. Nije samo da se hlade. Ponekad ih nešto uznemiri i to daju do znanja drugim slonovima“, rekao je Sanders. „Ako je slon ispred vas i njegove uši su zakotrljane napred, trčite kao pakao.
Ljudi i slonovi odavno imaju isprepletenu istoriju. Naša veza datira skoro iz vremena kada su se ti tragovi pojavili na Arapskom poluostrvu. Zatim su afrički slonovi pasli regione u kojima su se pojavili naši ljudski preci, otvarajući pejzaž, rekao je Sanders.
„U to vreme, pojavila se i naša sopstvena grupa dvonožnih majmuna, naših predaka, naših ljudskih predaka, koji su iskoristili prednost da smo dvonožni za eksploataciju mozaičkih staništa koja ne bi bila toliko rasprostranjena da slonovi svojim aktivnostima nisu modifikovali pejzaž, “ rekao je.
Ali dok je Sanders završavao svoje istraživanje, i afrički šumski i savanski slonovi skliznuli su stepenicu niže na listi ugroženih vrsta. Afrički slonovi savane su sada navedeni kao ugroženi, dok su šumski slonovi kritično ugroženi.
Uništenje staništa, sukob između ljudi i slonova oko pristupa zemljištu i ilegalna trgovina divljim životinjama smanjili su populaciju afričkih slonova u savani za 60%, a populaciju afričkih šumskih slonova za skoro 90%, prema Svjetskom fondu za divlje životinje.
Obe grupe su na ivici izumiranja.
„Ono čemu su me fosilni zapisi naučili jeste da je ovo složeno evoluciono putovanje sa mnogo nesreća – vremenskih, klimatskih – usput. A preci slonova su bili oportunistički i činili su najbolje što su mogli u evolucionoj slici. Ali nije bilo garancije da će slonovi biti proizvod te priče, tog evolucionog putovanja“, rekao je Sanders.
„To je neponovljivo, neverovatno bogato putovanje evolucije. Bilo bi strašno tragično izgubiti ih zbog ljudskih faktora: klimatskih promena, krivolova, borbi oko zemlje. Ljudi žele da se bave farmama, a slonovi žele da postoje. Na neki način je surovo ironično da slonovi bi mogli biti dovedeni do izumiranja upravo zbog životinje kojoj su pomogli da se proizvedu.“
Projekat uključuje rad generacija paleontologa i imao je veliku korist od napora kolega sa Univerziteta Mičigen, kaže Sanders. Ove UM kolege uključuju naučne ilustratore Kerol Abračinskas, Džon Klausmajer i pokojnu Boni Miljour, kao i asistente na osnovnim studijama Gerhard Mundinger, Džejkob Lask i Ostin Babut.