Fina prašina suspendovana u atmosferi možda je ipak odigrala značajnu ulogu u izumiranju dinosaurusa.
Uglavnom je prihvaćeno da je pre oko 66 miliona godina svemirska stena veća od Mont Everesta udarila u današnju obalu Meksika, izazvavši kaskadu katastrofa koje su na kraju ubile tri četvrtine života na Zemlji.
Ali detaljniji detalji o tome kako se sve ovo odvijalo su još uvek za raspravu.
Sada su naučnici otvorili geološku „crnu kutiju“ koja sugeriše da je udar asteroida stvorio oblak fine prašine koja je blokirala sunčevu svetlost, ohladila Zemlju, zaustavila fotosintezu i uništila lanac ishrane.
Prvobitno predložena kao mehanizam 1980. godine od strane geologa koji su otkrili prve znake moćnog udara, hipoteza je odbačena početkom 2000-ih jer uzorci stena iz ove ere nisu sadržali dovoljno fine prašine da izazovu globalnu zimu.
Međutim, većina prethodnih studija bila je zasnovana na slojevima sedimenta debljine jedan centimetar iz perioda kreda-paleogen. (Nema mnogo prljavštine u koju bi se mogli zabiti zubi.)
Ova nova studija analizirala je 40 uzoraka sedimenta uzetih iz mnogo bogatijeg, 1,3 metra dubokog ležišta u Tanisu u Severnoj Dakoti. Ova lokacija je 3.000 kilometara (oko 1.900 milja) severno od asteroidnog kratera Čiksulub, ali pruža jedinstvenu sliku o tome kako se perjanice prašine, čađi i čestica šire u godinama nakon udara.
Veće čestice raspršuju svetlost pod manjim uglovima od sitnijih čestica, pa su pomoću lasera istraživači mogli da odrede koliko je svaki uzorak sačinjen od fine silikatne prašine u opsegu od 0,8 do 8 mikrometara.
„[Pronašli smo] veći doprinos fine prašine… nego što se ranije cenilo“, napisali su istraživači.
Koristeći kompjutersko modeliranje, istraživači su otkrili da je ova fina prašina – nastala kada je asteroid udario u Zemlju i razbio kamen ispod – bila „najsmrtonosnija“ od čestica oslobođenih kada se meteorit širok 10 do 15 kilometara sudario sa Zemljom.
Otkrili su da bi visok nivo prašine u atmosferi stvorio globalni mrak koji bi trajao skoro dve godine, što bi onemogućilo fotosintezu biljaka.
Bez biljaka, ceo lanac ishrane bi se urušio. Najveći grabežljivci – poput tiranosaurusa reksa – lovili su plen koji je zavisio od biljaka kao deo njihove ishrane.
Ova prašina je mogla da ostane suspendovana u vazduhu do 15 godina, uzrokujući pad globalne temperature za 15°C i indukujući „fotosintetičko gašenje skoro dve godine nakon udara“ blokiranjem sunčeve svetlosti, napisali su istraživači.
Udar sudara bi takođe ispario stenu i proizveo gasove koji sadrže sumpor koji se formiraju u male čestice visoko u atmosferi. A intenzivna toplota proizvedena udarom asteroida bi izazvala velike požare, šaljući velike količine čađi i pepela u nebo.
Ipak, prema rezultatima istraživača, za produženu planetarnu zimu prvenstveno su odgovorni fini silikati, a ne materijali poput čestica sumpora.
„Otkrili smo da se globalna tama i produženi gubitak fotosintetske aktivnosti planete javljaju samo u scenariju silikatne prašine, do skoro 1,7 godina (620 dana) nakon udara“, napisali su istraživači.
„Ovo predstavlja dovoljno dug vremenski okvir da predstavlja ozbiljne izazove i za kopnena i za morska staništa.“
One životinje i biljke koje nisu bile prilagođene ili nisu mogle da se prilagode životu u mraku i hladnoći dočekale bi svoju smrt. Flora i fauna sa fleksibilnom ishranom, staništima i načinom života imali bi veće šanse za opstanak.
Udar asteroida Čiksulub takođe je izazvao megacunami visok 1,5 kilometara koji je pogodio sve kontinente na Zemlji i pokrenuo seizmičku aktivnost 50.000 puta snažniju od zemljotresa na Sumatri 2004.