Prva opsežna procena metil žive kod odraslih vodozemaca u SAD do danas pokazuje da je kod vodozemaca ovo toksično jedinjenje uobičajeno, široko rasprostranjeno i bar za neke može dostići veoma visoke nivoe.
Studija „Procena metil žive kod odraslih vodozemaca“, koja je danas objavljena u časopisu Environmental Science and Technologi, okupila je naučnike iz cele zemlje da testiraju više od 3.200 vodozemaca koji predstavljaju 14 vrsta iz 26 populacija.
„Vozemci su najugroženija grupa kičmenjaka širom sveta, ali do ove studije nismo znali relativno malo o varijabilnosti bioakumulacije žive kod vodozemaca“, rekla je Anne Kinsinger, pomoćnica direktora za ekosisteme USGS-a. „Najbolja USGS nauka, poput ove studije, pruža solidnu osnovu za istraživanje i pomaže menadžerima da se pozabave najhitnijim pitanjima sa kojima se suočavaju ribe i očuvanje divljih životinja.“
Količina metil žive u vodozemcima varirala je u zavisnosti od lokacije i karakteristika istorije života—kao što su ishrana, veličina i pol. Koncentracije metil žive u vodozemcima u ovoj studiji kretale su se od jedva uočljivih na nekim lokacijama, do nivoa znatno iznad standarda zdravlja divljih životinja na drugim.
Iako je varijacija u koncentracijama između vodozemaca bila velika, sa najvišim merenjem 33 puta više od najniže, bila je mnogo manja od varijacije prijavljenih za druge životinje poput vretenaca, riba i ptica. Autori su sugerisali da je manja varijacija među vodozemcima verovatno zato što su sakupljali uzorke uglavnom iz močvara, dok su studije o drugim vrstama životinja prikupljale uzorke iz veće raznolikosti staništa.
Sumnja se da su zagađivači, kao što je živa – zagađivač od globalnog značaja jer je štetan za ljude i druge životinje – jedan od razloga zašto se broj vodozemaca smanjuje, iako naučnici nisu otkrili ulogu žive, ako je uopšte ima, u njihovom opadanju.
Često formiran od mikroba koji žive u vodi, metil živa je najbiodostupniji oblik žive koji je veoma toksičan za kičmenjake. Ulazi u mrežu ishrane i životinjama je teško da se otarase jednom unutrašnjeg, tako da se akumulira u životinjama dok nastavljaju da se hrane, proces koji naučnici nazivaju bioakumulacijom.
„Uprkos njegovoj toksičnosti, naučnici imaju samo ograničeno razumevanje efekata metil žive na vodozemce“, rekao je Brajan Tornabene, postdoktorski istraživač USGS-a i prvi autor studije. „Rezultati ove studije mogu se koristiti za informisanje budućih istraživanja o zdravstvenim efektima izloženosti metilživi na vodozemce, koja je za neke bila veoma visoka.
Autor studije i vođa USGS Inicijative za istraživanje i praćenje vodozemaca Majkl Adams je primetio da ova studija takođe pruža nove metode i osnovne podatke koji mogu pomoći naučnicima i menadžerima da procene rizik od žive za vrste koje izazivaju zabrinutost, uključujući vrste navedene kao ugrožene i ugrožene pod Zakon o ugroženim vrstama.
Studija je čak pronašla način da se razume bioakumulacija žive za vodozemce koji se ne mogu uzorkovati – korišćenjem larvi vretenaca. Naučnici su utvrdili da je koncentracija pronađena u ovim insektima dobra zamena za procenu količine bioakumulacije metil žive u vodozemcima, a već je u toku nacionalni projekat USGS-a/Službe Nacionalnog parka za njihovo uzorkovanje.
Nedavni izveštaj IUCN-a pokazao je da je gubitak staništa najveća pretnja za vodozemce, ali njihovo oslanjanje na vodena staništa ih takođe čini podložnim zagađivačima životne sredine poput žive. Naučnici tek počinju da shvataju kako izloženost zagađivačima doprinosi dinamici populacije vodozemaca ili kako zagađivači mogu da komuniciraju sa drugim pretnjama, poput bolesti. Deo razumevanja kako izloženost doprinosi opadanju je određivanje načina na koji izloženost varira, a ova studija pruža najpotpuniju sliku do sada o varijacijama metil žive kod vodozemaca.