Mačja dlaka bi mogla biti savršen način za hvatanje kriminalaca, tvrde istraživači sa Univerziteta u Lesteru. Oni su pokazali da jedna mačja dlaka sadrži DNK koja može povezati osumnjičenog i mesto zločina ili žrtvu.
Oko 26 procenata domaćina u Ujedinjenom Kraljevstvu ima mačku i sa prosečnom mačkom koja gubi hiljade dlaka godišnje, neizbežno je da ćete, kada odete, imati dokaz o krznenom stanovniku. Ovo je potencijalno korisno u forenzičkoj istrazi kriminalnih aktivnosti.
Dok se ljudski počinilac može potruditi da ne ostavi svoj DNK za sobom, preneta mačja dlaka sadrži sopstvenu DNK koja može da obezbedi vezu između osumnjičenog i mesta zločina ili žrtve.
U radu objavljenom u časopisu Međunarodna forenzička nauka: Genetika ranije ovog meseca, istraživači sa Univerziteta u Lesteru opisuju osetljivu metodu koja može izvući maksimum informacija o DNK iz samo jedne mačje dlake.
Emili Patterson, vodeći autor studije i dr Lester. student, je rekao: „Dlasi koju vaša mačka izbaci, nema koren dlake, tako da sadrži vrlo malo upotrebljive DNK. U praksi možemo analizirati samo mitohondrijsku DNK, koja se prenosi sa majki na njihovo potomstvo i deli se među mačkama srodnim majkama.“
To znači da DNK dlake ne može pojedinačno da identifikuje mačku, zbog čega je neophodno da se maksimiziraju informacije u forenzičkom testu.
Međutim, nova metoda koju su identifikovali istraživači omogućila im je da odrede sekvencu cele mitohondrijalne DNK, osiguravajući da je oko deset puta diskriminatornija od prethodno korišćene tehnike koja je posmatrala samo kratak fragment.
Dr Jon Vetton, sa univerzitetskog odeljenja za genetiku i biologiju genoma, ko-vodio je studiju.
Rekao je: „U prethodnom slučaju ubistva primenili smo raniju tehniku, ali smo imali sreće što je mačka osumnjičenog imala neuobičajenu mitohondrijsku varijantu, jer se većina mačjih loza nije mogla razlikovati jedna od druge. Ali sa našim novim pristupom, praktično svaka mačka ima retka vrsta DNK, tako da će test skoro sigurno biti informativan ako se pronađu dlake.“
Tim je testirao metodu u slučaju izgubljene mačke, gde se DNK iz skeletnih ostataka nestale ženske mačke može uporediti sa DNK iz dlake njenog preživelog muškog potomstva.
Ko-voditelj studije, profesor genetike, Mark Jobling, dodao je: „U krivičnim slučajevima u kojima nema ljudske DNK dostupne za testiranje, dlaka kućnih ljubimaca je vrijedan izvor povezivanja dokaza, a naš metod ga čini mnogo moćnijim. Isti pristup može se primeniti i na druge vrste – posebno na pse.“