Rizik od Alchajmerove bolesti i depresije značajno se razlikuje između muškog i ženskog tela, a ipak velika većina istraživanja o ljudskom mozgu to ne odražava.
Umesto toga, muška anatomija se prečesto smatra „normom“ prema kojoj se mere svi drugi ljudski mozgovi.
Novi pregled, koji je predvodila neurobiologinja Klaudija Bart iz bolnice Diakonhjemmet u Norveškoj, tvrdi da ova kontinuirana naučna pristrasnost ima „teške posledice“ po dobrobit i stavlja „nesrazmerno opterećenje“ na zdravlje žena.
Bart i njene kolege nisu prva grupa koja ističe preovlađujuću seksualnu pristrasnost u istraživanju neuronauke, ali njihov izveštaj je neverovatno sveobuhvatan, naglašavajući brojne načine na koje polni hormoni mogu uticati na zdravo starenje mozga.
Međunarodni tim, sastavljen od psihijatara, psihologa i neuronaučnika, ističe da se do danas većina pretkliničkih studija o zdravlju ljudskog mozga fokusirala samo na muške mozgove, ili su na drugi način ignorisale polne razlike.
U 2019, samo 5 odsto objavljenih neuronaučnih ili psihijatrijskih studija ispitivalo je uticaj seksa. Čak iu studijama na životinjama, muški mozgovi su prečesto preferirani.
Cilj ovih studija je da budu ‘polno neutralni’, ali realnost je da fokusiranje samo na jedan pol nije neutralno. Naročito kada postoje brojne kognitivne bolesti koje pokazuju razlike između fizioloških i bihejvioralnih klasifikacija pola i roda, moguće izazvane biološkim, kulturnim ili faktorima sredine.
Rizik od depresije kod žena je, na primer, najveći tokom reproduktivnih godina, dok se rizik od Alchajmerove bolesti povećava nakon menopauze, kada hormon estradiol opadne i do 90 procenata.
Kao takvi, neki naučnici sugerišu da fluktuirajući polni hormoni, kao što su estrogeni, androgeni i progesteroni, igraju ključnu ulogu u zdravom starenju mozga.
Ovi hormoni su „glavni regulatori“ ljudskog tela, utičući na imuni sistem, metabolizam, vaskularnu funkciju, održavanje kostiju i funkciju mozga.
U stvari, mozak je pun seksualnih steroidnih receptora, posebno u hipokampusu, koji je povezan sa raspoloženjem, učenjem i funkcijom pamćenja.
Promene na hipokampusu su takođe karakteristike Alchajmerove bolesti i depresije.
Ipak, samo 2 procenta neuroimadžing studija pominju hormonalne faktore, a samo 0,5 procenata se trudi da ispita razlike između njih.
U nekoliko studija koje rade, više od 50 procenata pokazuje statistički značajnu povezanost između ženskih polnih steroida i promena u mozgu.
Barth i njene kolege, stoga, tvrde da bi razumevanje kako „koncentracije seksualnih steroida utiču na hipokampus tokom prelaznih životnih faza“, poput puberteta, trudnoće ili menopauze, „moglo da olakša razvoj mehaničkih modela rizika od depresije i Alchajmerove bolesti“ – bar za neke podtipove.
Adolescencija je, na primer, obeležena promenom koncentracije polnih hormona, kao i značajnim promenama u mozgu i povećanim rizikom od depresije.
Kada su neki istraživači manipulisali polnim hormonima među malom grupom zdravih dobrovoljaca, otkrili su da to izaziva simptome subkliničke depresije.
Zajedno sa nekoliko drugih dokaza, takvi nalazi sugerišu da je rizik od razvoja depresije povezan sa hormonskim prelaznim periodima.
Štaviše, istorija depresije je potencijalni faktor rizika za kasniji razvoj Alchajmerove bolesti, ponekad decenijama kasnije.
Ipak, nedostaju studije o vezi između depresije koja nastaje iz faza endokrine tranzicije i rizika od Alchajmerove bolesti.
Danas je menopauza najviše proučavan ženski specifičan faktor rizika za Alchajmerovu bolest, a ipak, čak i tada, nema mnogo zaključaka koji se mogu izvući o tome zašto je ovo prelazno vreme povezano sa kognitivnim padom.
Tokom menopauze, koncentracije estradiola opadaju i moguće je da ova promena ubrzava ćelijsko starenje u mozgu, čime se povećava rizik od Alchajmerove bolesti.
„Da li je ženski mozak sposoban da kompenzuje promene koncentracije [estradiola] u menopauzi može zavisiti od mnogih faktora, uključujući izloženost žena [estradiolu] tokom reproduktivnih godina“, pišu Barth i kolege.
Generalno, studije snimanja mozga i epidemiološka istraživanja sugerišu da što je osoba ženskog tela više izložena estradiolu u životu, to je manji rizik od Alchajmerove bolesti kasnije.
Ali zbunjujuće, druge studije su primetile upravo suprotan efekat.
Jasno je da je potrebno više istraživanja o starenju ženskog mozga da bi se utvrdilo šta se dešava.
U pregledu se zaključuje da je „davanje prioriteta istraživanju zdravlja ženskog mozga tokom životnog veka, stoga, suštinski korak ka razvoju mehaničkih modela koji objašnjavaju polne razlike u podložnosti bolestima, i da je ključni preduslov za razvoj personalizovane zdravstvene zaštite“.
