Ljudska civilizacija kakvu poznajemo ne bi postojala da nije bilo domaćih životinja. Ali, čini se, ni mnoge ozbiljne bolesti u ljudskoj istoriji.
Po prvi put, naučnici su pronašli direktne dokaze da su se pripitomljavanje i uzgoj stoke poklopili sa porastom bolesti koje se prenose životinjama, poput kuge (Iersinia pestis) i povratne groznice koju prenose uši (LBRF).
Arheolozi su dugo sumnjali da bi se povećao rizik od prelaska patogena sa životinja na ljude kako su nomadski lovci-sakupljači u Evroaziji počeli da se naseljavaju u velike pastoralne zajednice pre oko 12.000 godina.
Nedavni napredak u analizi drevne DNK konačno je omogućio stručnjacima da tu hipotezu stave na test.
Pregledavajući 405 milijardi DNK sekvenci prikupljenih iz 1.313 drevnih ljudskih ostataka širom Evroazije, međunarodni tim istraživača predvođen geogenetičarom Martinom Sikorom sa Univerziteta u Kopenhagenu identifikovao je brojne gene koji pripadaju mikrobima.
Njihova opsežna potraga za DNK patogena pružila je dovoljno detalja za 12.500 godina dugu vremensku liniju o nastanku i širenju glavnih ljudskih bolesti.
Rezultati tima još uvek nisu recenzirani, ali prema dokumentu pre štampanja, značajan deo ovih mikroba potiče iz spoljašnjih izvora životne sredine, poput životinja.
Dok su mnogi mikrobi koji inficiraju ljude ostali stabilni tokom perioda uzorkovanja, zoonotične bolesti – gde su se patogeni širili na ljude sa životinja ili obrnuto – otkrivene su tek pre oko 6.500 godina.
U stvari, bakterija koja izaziva kugu, koja takođe živi u malim glodarima i buvama, i patogen koji izaziva LBRF, koji živi u vaškama, nisu bili otkriveni u ljudskim ostacima sve do pre oko 6.000 godina – vreme koje se uglavnom poklapa sa prelazak sa lovačko-sakupljačkih društava na poljoprivredna društva.
Od tog trenutka, zoonotska mikrobna DNK je dosledno otkrivena u genomima proučavanih drevnih ljudskih ostataka.
Porast zoonoza nije samo rezultat direktnih interakcija ljudi i životinja. To bi takođe moglo proisteći iz činjenice da kako su ljudske zajednice postajale sve gušće u populaciji, higijena se smanjivala, a štetočine poput glodara, buva, vaški i krpelja su se povećavale.
Epidemije LBRF-a, na primer, su istorijski povezane sa lošim životnim uslovima i higijenom.
„Naši rezultati stoga pružaju prve direktne dokaze za epidemiološku tranziciju povećanog opterećenja zoonozama zaraznih bolesti nakon početka poljoprivrede, kroz istorijska vremena“, zaključuju Sikora i kolege.
Danas, zoonotske bolesti čine više od 60 odsto novonastalih zaraznih bolesti, a ipak pre svih milenijuma, takvi mikrobi su bili novo iskustvo za ljude.
Rana društva u evroazijskim stepama koja su bila izložena zoonotskim patogenima pre drugih mogla su imati veliku prednost. Ne samo da su ove pastoralne zajednice imale pristup redovnim izvorima mesa i mlečnih proizvoda, njihova tela su imala vremena da se prilagode novim životinjskim patogenima.
Sikora i kolege su otkrili porast u stopama detekcije zoonotskih mikrobnih DNK u ljudskim ostacima širom Evroazije, koji se dogodio pre oko 5.000 godina.
Ovo sugeriše da kada su stepske stočarske populacije migrirale u nove regione otprilike u to vreme, donoseći sa sobom svoje znanje o poljoprivredi, donele su i svoje zoonotične bolesti.
„Moguće je da su stepski stočari, kroz svoju dugotrajnu kontinuiranu izloženost životinjama, razvili određeni imunitet na određene zoonoze i da je njihovo širenje nosilo ove bolesti na zapad i istok“, pretpostavljaju autori.
„Shodno tome, genetski preokret u Evropi mogao je biti olakšan epidemijskim talasima zoonotskih bolesti koji su zahvatili kontinent.
Ako je to tačno, mnogi ljudi u Evropi su verovatno umrli kao rezultat ljudske migracije, što je odraz onoga što se kasnije dogodilo autohtonim ljudima u drugim delovima sveta tokom evropske kolonizacije. Vremenom, kako su ljudske zajednice u Evroaziji postajale sve gušće, zoonotski patogeni su uzeli maha, pretvarajući endemske epidemije u epidemije.
Bakterija odgovorna za kugu, koja može da živi kod konja, goveda i ovaca, izazvala je njenu prvu epidemiju u Rimskom carstvu oko 540. godine nove ere. Nedavna genomska analiza takođe sugeriše da je I. pestis bio na nižim, relativno kontinuiranim nivoima od pre 5.700 godina do pre oko 2.700 godina.
U srednjem veku, kuga je bila masovni ubica. Na samo tri srednjovekovna groblja u Danskoj, istraživači su otkrili da je 11 od 39 osoba patilo od ove bolesti u trenutku smrti.
Poređenja radi, LBRF je dostigao vrhunac pre oko 2.000 godina, kada jedva da je bilo detektabilne aktivnosti kuge. Istraživači sumnjaju da se proširio kao rezultat povećane gužve i loše higijene, rata, prisilnih migracija, siromaštva ili gladi.
Iako je potrebno uraditi više istraživanja da bi se razumelo zašto je došlo do ovih izbijanja, tim kaže da njihova mapa pruža „snažne dokaze“ da je velika promena u ljudskom načinu života pre hiljadama godina na kraju dovela do porasta zoonotskih zaraznih bolesti, „što je duboko uticalo na globalno ljudsko zdravlje i istorija kroz milenijume i nastavlja se i danas“.
