Bilo je vremena kada je porodična mašina za veš trajala decenijama, a svaki kvar je otklanjao ljubazni lokalni serviser. Ali ti dani su davno prošli.
Danas je često brže, lakše i jeftinije zameniti predmete za domaćinstvo, čak i kada su predviđeni za popravku.
Ovo nije samo pitanje potrošača. Samo oko 2% e-otpada na Novom Zelandu se reciklira, što znači da većina naših električnih proizvoda završava na deponijama.
Problem će se verovatno pogoršati kako sve više uređaja koristi softver. Ovo omogućava proizvođačima da ograniče životni vek svojih proizvoda. Pravila o autorskim pravima na taj softver dodatno otežavaju popravke—i potencijalno nezakonite.
Dakle, šta se može učiniti da se potrošači i životna sredina zaštite od uređaja sa namerno kratkim životom? Naše istraživanje je otkrilo da su potrebne promene u nizu zakona, uključujući zakon o autorskim pravima, da bi se zaštitilo „pravo potrošača na popravku“. Vlada može pogledati u inostranstvo da vidi kako se to može uraditi.
Koncept „prava na popravku“ je relativno nejasan. Ali u suštini, proizvodi moraju biti dizajnirani da traju duže i da se mogu popraviti.
Proizvođači takođe moraju da obezbede da se popravke mogu obaviti sa uobičajenim alatima i da su rezervni delovi i informacije o popravci dostupni.
Iako ne postoji jedinstvena definicija ili skup zahteva, brojne zemlje (uključujući Ujedinjeno Kraljevstvo, Francusku, Australiju i delove Sjedinjenih Država) uvode zakone kojima se utvrđuje pravo na popravku, iako u različitom stepenu.
Ali Novi Zeland tek treba da donese, ili zaista predloži, bilo kakav takav zakon.
Ono što je najvažnije, pravo na popravku nije ograničeno samo na popravku pokvarene elektronike i uređaja.
Proizvođači sve više koriste softver za kontrolu načina na koji se proizvodi koriste putem „softverskih brava“, takođe poznatih kao digitalne brave.
Na primer, korišćeni su za zaustavljanje rada štampača na kraju njihovog unapred programiranog veka trajanja ili ako vlasnik prestane da plaća mesečnu pretplatu.
Potrošači su tada prinuđeni da biraju između korišćenja skupih ovlašćenih servisera za „servisiranje“ štampača, da nastave da plaćaju pretplatu ili da bace svoj „izgrađeni“ uređaj (onaj koji je postao funkcionalan kao cigla).
Softverske brave se takođe koriste za sprečavanje popravki od strane vlasnika ili nezavisnih servisera, čak i ako se koriste originalni rezervni delovi.
Hakovanje softverske brave je moguće, ali to može biti tehnički izazov, a takođe i pravna noćna mora. Profesionalni serviseri su zabrinuti zbog kršenja autorskih prava i drugih prava intelektualne svojine ako popravljaju predmete.
I imaju sve razloge da budu zabrinuti, jer proizvođači koriste „intelektualnu svojinu kao oružje“ protiv nezavisnih servisera.
Na Novom Zelandu su softverske brave koje se nazivaju „mere zaštite tehnologije“ (TPM) zaštićene Zakonom o autorskim pravima. Nezavisni serviseri koji zaobiđu TPM da bi popravili ili održavali proizvod čine prekršaj i ako budu krivično gonjeni podležu kaznama do 150.000 NZ$ ili do pet godina zatvora, ili oboje.
Ali neke zemlje su priznale da proizvođači nezakonito koriste autorska prava kako bi sprečili popravku. U SAD postoje uski izuzeci za zaobilaženje softverskih brava za popravku neke robe. Ali oni su privremeni i treba ih preispitati i obnoviti svake tri godine.
Predloženi amandman kanadskog zakona o autorskim pravima omogućio bi zaobilaženje TPM-ova. Amandman se trenutno nalazi u zakonodavnom procesu i očekuje se da će biti usvojen.
Sve veća praksa „uparivanja delova“ – omogućavajući proizvođačima da spreče da proizvod radi ispravno, ako uopšte, nakon instalacije rezervnog dela – znači da zaobilaženje TPM-ova neće rešiti sve probleme sa zaključavanjem softvera.
To je složen problem i svaka zabrana uparivanja delova bi zahtevala pažljivo razmatranje.
U inostranstvu, Apple ima program „samouslužne popravke“, koji je namenjen da omogući nezavisne popravke Apple proizvoda. U praksi, program je u velikoj meri bio neizvodljiv zbog Apple-ovih zahteva — uključujući predaju ličnih podataka kupaca, pristajanje na godine revizija i potpisivanje ugovora o neotkrivanju podataka samo da bi se dobili delovi.
Neka šteta od uparivanja delova mogla bi da se ublaži primenom šeme etiketa o popravljivosti, kao što je uvedeno u Francuskoj.
Takve šeme zahtevaju od proizvođača da uključe nalepnice koje navode popravljivost artikla i koliko će verovatno koštati. Ovo pomaže potrošačima da donesu informisanu odluku o tome šta kupuju, ali takođe zahteva nezavisnog nadzornika kako bi se osiguralo da su informacije tačne.
Dok globalni pokret prava na popravku raste, nijedno od rešenja koja se primenjuju u inostranstvu nije jednostavno i sva zahtevaju značajan zakonodavni napor.
Međutim, Novi Zeland treba da se pozabavi pitanjem pouzdanosti i dugovečnosti proizvoda kao ekološkim pitanjem i pravom potrošača.
