Nova studija sprovedena na Univerzitetu Aston pokazala je da deca od 4 godine jedu 79% više kalorija kada im je dosadno, u poređenju sa neutralnim raspoloženjem.
Uprkos tome što je dosada uobičajena emocija koju doživljavaju mnoga deca, nijedno dosadašnje istraživanje nije eksperimentalno ispitalo koliko više deca jedu kada im je dosadno. U proseku, studija pokazuje da su deca koja su se osećala dosadno pojela 95 kcal kada su već bila sita, u poređenju sa decom u neutralnom raspoloženju koja su jela samo 59 kcal.
Pionirsko istraživanje je vodila dr Rebeka Stoun kao deo njenog doktorata, a nadgledale su profesorka Kler Farou i profesorka Džeki Bliset sa Univerziteta Aston i profesorka Ema Hejkraft sa Univerziteta Lafboro. Rad je objavljen u časopisu Kvalitet i preferencija hrane.
Ponašanje dece u ishrani je oblikovano njihovom genetikom, temperamentom i nizom drugih faktora, uključujući praksu hranjenja koju doživljavaju. U prethodnom istraživanju, autori su istraživali ponašanja zbog kojih deca češće jedu kada dožive negativne emocije.
Često kada deca dožive negativne emocije kao što su dosada ili tuga, odrasli će koristiti hranu da ih umire. Međutim, čini se da ovo ponašanje, poznato kao emocionalno hranjenje, povećava verovatnoću da deca jedu više kada su uznemirena, potencijalno učeći decu da traže hranu kada im je loše raspoloženje.
Kao deo studije, istraživači su pitali roditelje o navikama hranjenja koje su koristili sa svojim detetom io temperamentu njihovog deteta. Deca i roditelji su dobijali standardni obrok koji su jeli do sitosti. Deca su potom učestvovala u nizu svakodnevnih uslova u kojima se procenjivalo njihovo raspoloženje i jedan od ovih uslova je deci bio dosadan.
Istraživači su otkrili da ako su roditelji prijavili da često koriste hranu za smirivanje emocija svog deteta i da je njihovo dete veoma emotivno, deca su pojela pet puta više kilokalorija kada su se osećala dosadno (104 kcal) u poređenju sa neutralnim raspoloženjem (21 kcal).
Dr Stoun je rekao: „Ako deca jedu ovoliko više kalorija tokom jednog slučaja dosade izazvane u laboratoriji (period od četiri minuta), s obzirom na to da je dosada uobičajena emocija kod dece, potencijal za višak kalorijskog unosa kao odgovor biti dosadan tokom jednog dana, jedne nedelje ili jedne godine, potencijalno je veoma značajno u okruženju bogatom hranom.“
Prethodne studije o tome šta može uticati na ponašanje u ishrani kod dece uglavnom su bile zasnovane na upitnicima, sa svim negativnim raspoloženjima, uključujući tugu, bes i anksioznost, grupisani zajedno. Dosada se lako prepoznaje i generalno se lako ispravlja, tako da bi pomoć roditeljima da se izbore sa dečjom dosadom bez upotrebe hrane bio potencijalno koristan način za smanjenje manje zdravih grickalica.
Dr Stoun naglašava da je iskustvo dosade važno u razvoju dečjeg osećaja za sebe i kreativnost, pa ne preporučuje da deca mogu ili treba da izbegnu da im bude dosadno. Umesto toga, ona sugeriše da deca treba da nauče da iskuse dosadu bez okretanja na hranu, i da bi roditelji mogli da pokušaju da skrenu pažnju svog deteta sa hrane kada im je dosadno, ili da restrukturiraju kućno okruženje hrane kako bi se smanjila verovatnoća da se deca okreću hrani. kad im je dosadno.
Profesor Farou je rekao: „Uobičajeno se pretpostavlja da deca imaju tendenciju da se okreću hrani kada im je dosadno i da je veća verovatnoća da će neka deca to učiniti od drugih. Ovo je prva studija koja je ovo eksperimentalno testirala u laboratoriji.
„Iako se čini da postoje individualne razlike među decom u pogledu njihovog jela kada im je dosadno, korisno je znati da načini hranjenja koje odrasli koriste oko hrane mogu uticati na verovatnoću da se to dogodi. Iako je primamljivo koristiti hranu kao alat za utehu dece, istraživanja sugerišu da emocionalno hranjenje može dovesti do veće emocionalne ishrane u budućnosti. Važno je da roditelji i staratelji budu svesni da bi ovo kratkoročno rešenje moglo da stvori buduće izazove.“
Istraživački tim je zainteresovan za istraživanje drugih negativnih stanja raspoloženja kod dece i za razvoj saveta i podrške porodicama da pronađu efikasne načine za rešavanje izazova u vezi sa ponašanjem dece u ishrani.
