Indonezija se i dalje bori protiv tuberkuloze (TB), sa drugim najvećim brojem slučajeva u svetu.
U 2021. godini, jedna studija je procenila da je Indonezija imala zapanjujuću stopu incidencije od 759 slučajeva tuberkuloze na 100.000 ljudi — više nego duplo od procene Svetske zdravstvene organizacije iz 2021. godine od 354 slučaja na 100.000 Indonežana. To se poredi sa globalnim prosekom od 134 na 100.000 ljudi.
Bez straha od izazova koje predstavlja TB, Indonezija je postavila ambiciozne ciljeve smanjenja slučajeva tuberkuloze na 190 na 100.000 osoba do 2024. i na 65 na 100.000 do 2030. godine.
Sa zapanjujućim brojem slučajeva tuberkuloze i tim ambicioznim ciljevima, zemlji su hitno potrebna veća finansijska sredstva za borbu protiv ove potencijalno smrtonosne, ali zarazne bolesti koja se može sprečiti.
Trenutno, nedovoljno finansiranje predstavlja značajnu prepreku u Indoneziji u borbi protiv tuberkuloze. Održivo adekvatno finansiranje bi obezbedilo dostupnost osnovnih resursa, dijagnostičkih alata, lekova i zdravstvenih usluga neophodnih za efikasno prevenciju, dijagnostiku i lečenje TB.
Poznat kao nedostatak finansiranja TB, nedostatak finansiranja može dovesti do neadekvatnih dijagnostičkih alata i nabavke opreme, što rezultira odloženim ili netačnim dijagnozama. Ova kašnjenja imaju teške posledice.
Studije su pokazale da odloženo lečenje tuberkuloze povećava prenošenje bolesti, što predstavlja veći rizik za pojedince i zajednice.
Širom sveta, 1,6 miliona ljudi je umrlo od tuberkuloze 2021. godine, što je čini 13. vodećim uzrokom smrti — i drugim vodećim zaraznim ubicom posle COVID-19.
Prema nacionalnoj strategiji Indonezije, zemlja treba da potroši 47,3 biliona rupija (3 milijarde američkih dolara) od 2020. do 2024. za kontrolu tuberkuloze. Međutim, raspoloživost budžeta za taj period je samo oko 15,7 biliona rupija (990 miliona dolara).
Indoneziji takođe nedostaje pristup finansijskoj pomoći za te dodatne mere kontrole.
U Globalnom izveštaju o tuberkulozi SZO navodi se da je Indoneziji potrebno 429 miliona američkih dolara za prevenciju, dijagnozu i lečenje tuberkuloze i 87 miliona dolara za lečenje tuberkuloze – ukupno 516 miliona dolara. Ali obezbedio je samo 111 miliona dolara.
U stvari, podaci SZO pokazuju da od 2009. Indonezija konstantno nije uspevala da ispuni neophodne zahteve za finansiranje TB, finansirajući samo 41% potrebnih programa za TB svake godine, u proseku.
Ovaj finansijski nedostatak ograničava dostupnost osnovnih lekova za lečenje tuberkuloze. Ovo pitanje je posebno zabrinjavajuće, jer se pojavljuju sojevi tuberkuloze otporne na lekove, što dodatno komplikuje napore u lečenju.
Pandemija COVID-19 pogoršala je jaz u finansiranju tuberkuloze u Indoneziji.
Vlada je morala da promeni svoje prioritete tokom pandemije, preraspodelivši svoj zdravstveni budžet za lečenje COVID-19 i napore za ublažavanje posledica.
SZO je saopštila da se finansiranje TB u Indoneziji smanjilo za oko 8,7% između 2019. i 2020. godine.
Nakon detaljnijeg razmatranja, pojavljuju se dva značajna razloga vezana za faktore koji doprinose nedostatku finansiranja.
Prvo, nedostatak adekvatnih sredstava za pokrivanje troškova TB usluga. Ovo ograničava domet i uticaj programa.
Takođe postoji tendencija među pacijentima da traže dijagnozu i lečenje u bolnicama, a ne u lokalnim centrima i klinikama primarne zdravstvene zaštite. To dovodi do većeg finansijskog opterećenja sistema nacionalnog zdravstvenog osiguranja, jer su troškovi lečenja u bolnicama skuplji.
Drugo, nedostatak učešća privatnog sektora u dijagnostici, izveštavanju i lečenju dodatno otežava problem, ometajući napredak.
Povećanje domaćeg finansiranja za programe TB je od ključnog značaja.
Indonežanska vlada bi trebalo da izdvoji veći deo nacionalnog budžeta za prevenciju i kontrolu TB, kao i za sprovođenje istraživanja u vezi sa tuberkulozom.
Integrisanje eksterno finansiranih programa TB u nacionalni sistem zdravstvene zaštite osiguralo bi održivost i uskladilo ih sa nacionalnim okvirom zdravstvene zaštite.
Jačanje sistema zdravstvene zaštite je od najveće važnosti, uključujući jačanje kapaciteta i infrastrukture lokalnih zdravstvenih centara i klinika, obuku zdravstvenih radnika i poboljšanje dijagnostičkih i tretmanskih usluga.
Pored toga, istraživanje inovativnih puteva finansiranja—kao što je angažovanje privatnog sektora kroz javno-privatna partnerstva i korišćenje međunarodnih mehanizama finansiranja—moglo bi da obezbedi neophodna sredstva za pokretanje napretka.
Uklanjanje jaza u finansiranju TB je od suštinskog značaja, ne samo za poboljšanje zdravlja pacijenata, već i za očuvanje blagostanja i socioekonomske stabilnosti zajednica u celini.
Indonezija mora da sledi strateške akcije kako bi prevazišla ove izazove.