Generacijama je medicinska zajednica koristila „standardnog čoveka“ — muškarca od 70 kilograma — da vodi obrazovanje, istraživanje i praksu. To znači da za mnoga stanja, iako preporučeni tip, doza i trajanje lečenja mogu biti efikasni za grupu muškaraca koji teže blizu 70 kg, oni mogu biti daleko od optimalnih za većinu populacije, uključujući sve žene.
Kod raka, višestruki telesni faktori doprinose tome kako se bolest razvija, napreduje i reaguje na lečenje, a mnogi od ovih faktora se odnose na pol.
Polne razlike kod raka nisu tehnički novi uvid, ali su istorijski bile donekle zanemarene. Međutim, istraživači su nedavno počeli da otkrivaju neke od mehanizama koji stoje iza toga kako pol osobe utiče na njihov doživljaj raka. Shvatanje da bi takvo znanje jednog dana moglo omogućiti poboljšanje ishoda za sve pacijente dalo je više naučnicima impuls da se dublje udube u ovu oblast istraživanja.
Anatomske razlike između muškaraca i žena su dobro poznate. Ne samo da muškarci imaju različite polne organe od ženki, već obično imaju i veću mišićnu i koštanu masu, manju masu masti i vidljivo drugačiji oblik skeleta. Muškarci takođe imaju veći sadržaj vode u telu, što, pored razlika u metabolizmu i masi masti, može uticati na to kako telo reaguje i razlaže lekove koji ubijaju rak.
Neke od ovih razlika su posledica toga što muškarci imaju jedan I hromozom i jedan Ks hromozom, a ne dva Ks hromozoma u ženskom telu. U stvari, istraživanja sugerišu da genetika igra veoma značajnu ulogu, što ukazuje da do jedne trećine genoma može biti različito izraženo kod muškaraca i žena.
Žene i muškarci takođe imaju različite polne hormone, a oni utiču na krvne sudove, imune ćelije, signalne molekule i druge karakteristike koje okružuju tumore, poznate kao tumorsko mikrookruženje. Za tipove raka koji su zavisni od hormona ili su osetljivi na njih, ove hemikalije mogu podstaći rast i širenje bolesti.
Istraživači su takođe otkrili razlike između muškog i ženskog imunološkog odgovora. Oni veruju da su oni obično jači kod žena, koje imaju tendenciju da brže očiste organizme koji izazivaju bolesti kao što su bakterije iz tela i da budu bolje zaštićene vakcinacijom. Nasuprot tome, žene su često podložnije inflamatornim i autoimunim stanjima, od kojih su neka povezana sa povećanim rizikom od raka.
Sve ove razlike znače da, iako je veća verovatnoća da će muškarci dobiti rak i da će imati loš ishod nego kod žena, žene imaju 34 odsto veće šanse da dožive neželjene efekte tretmana raka, uključujući hemoterapiju, ciljanu terapiju i imunoterapiju.
Veliki deo problema je što se preporuke za lečenje zasnivaju na nalazima kliničkih ispitivanja, koja se mogu generalizovati samo ako su učesnici ispitivanja reprezentativni za relevantnu populaciju pacijenata. Ovo je problem jer su žene generalno nedovoljno zastupljene u kliničkim ispitivanjima.
Na primer, između 2003. i 2016. godine, žene su predstavljale manje od 10% učesnika u ispitivanjima raka pluća i pankreasa, uprkos tome što su činile više od 40% dijagnoza. U 2018. godini, žene su činile samo 38% od 5.157 ljudi koji su učestvovali u onkološkim ispitivanjima koja su dovela do odobrenja novih lekova.
,Nedovoljno angažovanje ženskih učesnica je istorijski bilo zbog zabrinutosti da bi redovne mesečne hormonske fluktuacije mogle uticati na nalaze i da bi intervencija koja se testira mogla dovesti do abnormalnosti fetusa kod onih koji su sposobni da zatrudne.
Neke zablude vezane za rod su takođe odigrale ulogu. Istraživanja sugerišu da neki sponzori ispitivanja i kliničari veruju da žene unose složenost u klinička ispitivanja i da njihove „povećane emocije i osetljivost“ mogu uticati na to kako prijavljuju svoje simptome. Međutim, ovi izgovori se više ne smatraju validnim.
Da bi se stvari poboljšale, ključno je da naučnici razviju dublje razumevanje specifičnih uticaja polnih razlika u različitim tipovima raka.
Istraživači sa Instituta za istraživanje raka nedavno su dali doprinos radu koji naglašava kako seks utiče na učestalost i ishode raka mokraćne bešike, objavljenom u Nature Revievs Urologi.
Dr Ana Vilkins, klinički naučnik u Odeljenju za radioterapiju i tim za ciljanu terapiju u ICR-u i konsultant za kliničku onkologiju u The Roial Marsden, i njene kolege su odlučile da se fokusiraju na rak mokraćne bešike delimično zato što je „to je generalno veoma zanemareno područje“ ali prvenstveno zbog svoje „neobične nijanse“. Ona je objasnila:
„Čini se da je razlika između polova najizraženija kod raka mokraćne bešike, tako da je to dobro mesto za početak. Prevalencija je veća kod muškaraca, ali su rezultati lošiji kod žena. Podaci su zaista upečatljivi.“
Rak bešike je oko četiri puta češći kod muškaraca nego kod žena, što ne može biti samo zbog razlika u ponašanju. Iako su neki od ključnih faktora rizika za bolest – pušenje i izloženost hemijskim bojama – bili više povezani sa muškarcima, podaci više ne podržavaju ovu vezu.
Rad tima pokriva širok spektar oblasti koje je potrebno istražiti kako bi se otkrilo zašto su ishodi za ovu vrstu raka obično lošiji kod žena. Ovo je izazovno jer razlika u prevalenciji otežava regrutovanje žena u klinička ispitivanja, što rezultira manje podataka.
Očigledna polazna tačka je, stoga, pokušaj da se utvrdi kolika je razlika u prevalenciji zapravo zbog nedostatka dijagnoze kod žena, za šta je delimično kriva i biologija.
Kada se kod žena pojavi krv u urinu – uobičajeni simptom raka mokraćne bešike – kliničari će verovatno pretpostaviti da imaju infekciju urinarnog trakta (UTI). Cev kroz koju urin izlazi iz tela je kod ženki kraća, pa bakterije lakše ulaze u bešiku. To znači da su UTI mnogo češći kod žena nego kod muškaraca.
„Problem je otežan činjenicom da se UTI i rak mokraćne bešike mogu podudarati“, primetio je dr Vilkins. „Dakle, ako kliničari testiraju na UTI i pronađu ga, ne moraju nužno da prate da bi proverili rak mokraćne bešike. Potrebna nam je veća svest o javnom zdravlju kako kliničari ne bi proveravali samo UTI.“
Istraživači će takođe morati da istraže zašto su ishodi lošiji kod žena. Da li je to samo zbog dijagnoze koja se javlja u kasnijoj fazi, kada je manje verovatno da će lečenje biti efikasno, ili su drugi faktori u igri?
Dr Vilkins veruje da bi naučnici trebalo da se fokusiraju na imunologiju, pošto muški i ženski hormoni imaju prilično različite imunološke efekte.
„Imunološke promene specifične za pol su važne za istraživanje jer diktiraju kako se genomika tumora razvija i kako rak uči da izbegne imunološki odgovor“, rekla je ona. „Ovo istraživanje se već pokazalo plodonosnim u drugim vrstama raka – na primer, mi koristimo smanjenje nivoa testosterona kao prvu liniju lečenja raka prostate.“
Naučnici takođe moraju da osiguraju da imaju dovoljno podataka da razumeju kako najbolje lečiti muškarce i žene sa rakom bešike. Ovo može značiti analizu podataka i razlika specifičnih za pol, što će zahtevati od dizajnera kliničkih ispitivanja da namerno ugrade razlike u dizajn i izveštavanje o kliničkim ispitivanjima.
Dr Vilkins je želeo da naglasi da ovo istraživanje može biti od koristi svima, a ne samo ženama. Ona je rekla: „Ako možemo da počnemo da razumemo zašto ove razlike postoje, nadamo se da ćemo poboljšati naše razumevanje bolesti. Razotkrivanje detalja zašto postoje ovi dispariteti moglo bi da dovede do novih puteva istraživanja raka bešike koji nisu povezani sa seksom.“
Autori rada se nadaju da će njihov rad proširiti put istraživanja svih vrsta raka. Pored potencijalnog poboljšanja ishoda pacijenata kroz bolju dijagnostiku i tretmane, ovo bi moglo smanjiti teret koji rak stavlja na zdravstveni sistem.
Dr Ana Vilkins je zaključila: „Napravili smo veliki napredak u otkrivanju bezbroj faktora koji mogu uticati na verovatnoću da osoba dobije rak i utiče na to kako će reagovati na lečenje. Već dugo znamo da unutrašnji faktori— geni, imunološka funkcija i hormoni osobe — jednako su značajni kao i spoljašnji kod nekih tipova raka, a znamo za stotine biomarkera koji pomažu kliničarima da razumeju specifičnu biologiju tumora osobe. Ipak, mnoge razlike u polovima u incidenciji i ishodima raka ostaju nešto misterije.
„Ne možemo više da odugovlačimo – moramo da odgovorimo na što više otvorenih pitanja kako bismo mogli da poboljšamo živote svih ljudi sa rakom.
